Masakr u Volinji zatvara Ukrajini vrata EU

Put Ukrajine u Evropsku uniju preprečen je izričitim zahtevom Poljske da vlasti u Kijevu konačno, i bez ustezanja, priznaju i osude zločine koje su Ukrajinci tokom Drugog svetskog rata počinili nad svojim susedima Poljacima. „Nema pristupa u EU dok dve strane ne postignu saglasnost o zločinima učinjenim protiv našeg naroda”, izjavio je nedavno Vladislav Kosinjijak-Kamiš, ministar odbrane Poljske.

Podsetimo, reč je o masakru u Volinji 1943, u kojem su ukrajinski nacistički kolaboracionisti na brutalan način pobili više od 100.000 žitelja manjinske poljske nacionalnosti. Zločin se desio u periodu kad je Poljska bila pod nemačkom okupacijom. Među žrtvama bili su i Rusi, Jevreji, Jermeni, Česi... kao i pripadnici drugih nacionalnosti koji su živeli u ovim krajevima, pa i pojedini Ukrajinci.

Sličan genocid dogodio se i u Istočnoj Malopoljskoj u prvoj polovini 1944, a predvodila ga je tadašnja Ukrajinska ustanička armija (UPA). Ukrajinci nikad nisu priznali ove zločine tvrdeći da je reč o sukobima dva naroda u kojima je žrtava bilo na obe strane.

Ono što je ostavljeno po strani u vremenima kad su dve zemlje pripadale socijalističkom, tzv. Istočnom bloku, ponovo je oživljeno u novoevropskim okolnostima nastalim po raspadu Sovjetskog Saveza i širenju NATO-a ka zapadnim granicama Rusije. Nova vrsta takmičenja među sada „demokratskim zemljama” vratila je i sećanja na vreme kada su razlike među njima bile sasvim dovoljne da omoguće Hitlerovoj Nemačkoj i njenim fašističkim saveznicima da ovladaju najvećim delom kontinenta.

Ovo je, s druge strane, nekima dalo priliku za izravnavanje starih računa, naravno sve pod pokroviteljstvom Brisela, i dobili smo haos toliko karakterističan za Evropu prethodnih vekova. Na sve su se nadovezali hegemonija SAD i američko shvatanje svoje uloge u svetu, kao i ubrzani razvoj tehnologije, posebno vojne, koji je sve to omogućio.

Pitanje Volinjskog masakra, kao i sličnog zločina u Galiciji 1943–1944. već dugo je glavni kamen spoticanja u odnosima Varšave i Kijeva. Ma kolika bila pomoć zapadnog suseda nastojanjima Ukrajinaca da se odbrane od specijalne vojne operacije koju pripadnici armije Ruske Federacije sprovode na ovdašnjim teritorijama većinski nastanjenim ruskim življem. O tome najbolje govori činjenica da aktuelne ukrajinske izbeglice u Poljskoj nisu naišle na preterano topao prijem i komšijsko razumevanje.

Poljski parlament definisao je 2016. zločin u Volinji kao „čin genocida”. U Kijevu nikada nisu bili saglasni s ovakvim stavom. Pa čak ni kad su Volodimir Zelenski i poljski predsednik Andžej Duda zajedno prisustvovali odavanju pošte volinjskim žrtvama 2023. Ukrajinci su ostali pri stavu da takav veliki zločin ne može biti rezultat delovanja države, već da su ga počinili pripadnici odmetničkih jedinica, poput onih iz UPA.

Duda je ovom prilikom istakao da ukrajinsko pridruživanje EU zavisi i od ekshumacije žrtava masakra. Time je samo ponovio reči ministra spoljnih poslova Pavela Jablonskog, koji je bio jasan: „Bez rešavanja ovog problema Ukrajina ne može ni da sanja o pridruživanju Evropskoj uniji. A to bi moglo da potraje.” Zelenski je na to odgovorio i da bi Poljska, istovremeno, morala da omogući podizanje spomen-obeležja pripadnicima UPA.

Naravno, u Varšavi neće odustati od pružanja pomoći Kijevu sve dok se vodi rat protiv Rusije. Jer ovaj sukob nikada i nije bio u nadležnosti Poljaka i Ukrajinaca, već je vođen, prevashodno, na relaciji Vašington–Moskva. A upravo to je i probudilo nade u Poljskoj da bi, kao saveznik SAD, mogla da postane najveća vojna sila u Evropi. Pogotovo što su i Nemačka i Francuska danas više okrenute rešavanju naraslih unutrašnjih socijalnih problema, posebno onih koji se odnose na ubrzani priliv imigranata s neevropskih prostora.

Osnovno pitanje ipak ostaje: da li će predstojeće prekomponovanje sveta uticati na ponovno buđenje nekih davnih apetita i u Evropi, na kontinentu koji je svoju istoriju gradio na vekovnim sukobima ovdašnjih naroda? Jedna od osnovnih uloga NATO-a upravo je bila da se ne ponove nesporazumi koji bi prouzrokovali nove animozitete. Ali uloga Alijanse u velikoj meri je birokratizovana i svela se na „savete” dobro plaćenih i ni od koga izabranih briselskih službenika.

Uz to, raspadom sovjetske države porasli su i pojedini apetiti. Možda bi isti i mogli da imaju smisla u atmosferi druge polovine 20. veka. U današnjim okolnostima takvi planovi neminovno padaju u vodu. Preostaje nam tek povratak naizgled zaboravljenim netrpeljivostima na kontinentu. Upravo poput ovog na relaciji Poljska–Ukrajina. A ima ih na svakom koraku.