Sećanje na 78 dana straha i zajedništva 1999.

Počelo je od kaseta koje sam pronašla tokom drugog dugog „zatvaranja” u kuće, za vreme pandemije virusa.korona. Male scene, na njima smo moje sestre i ja, snimale posle „sirena” za vazdušnu opasnost za vreme NATO bombardovanja naše zemlje 1999. godine. Želela sam da napravim film što će delovati kao da je snimljen na jednu kasetu koju nalazite 25 godina kasnije, rekla je novinarima tonom kao da se pravda mlada rediteljka Emilija Gašić posle prikazivanja filma „78 dana” koji je apsolutni pobednik Festivala evropskog filma „Palić”.

Nije ni slutila da će nekoliko trenutaka kasnije žiri festivala „Zlatni toranj Palića” dodeliti njenom filmu, još manje da će dobiti i nagradu za najbolje ostvarenje od publike čiji su se aplauzi i usklici bodrenja orili na Velikoj terasi i pred binom na svečanoj dodeli.

Glumačka ekipa filma okružila je rediteljku skačući od radosti, tim većoj što je ovo prvi domaći film koji je pobedio otkako je „Palić” postao festival evropskog filma. Film koji beleži odrastanje tri sestre i dane bombardovanja u malom mestu u Srbiji je Emilijino prvo dugometražno ostvarenje. Završila je filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i master na njujorškom univerzitetu Tiš, školi umetnosti sa fokusom na kameri.

Kako ste se odvažili da vaš prvenac bude igrani film režiran kao dokumentarni? Da li ste vi i pisac scenarija?   

Moj dokumentaristički pristup upravo potiče iz tehnologije kojom smo bili okruženi devedesetih godina prošlog veka. Te kasete i kamere obeležile su period kojeg se sećamo po VHS-u ili Hi-8 formatu. Definitivno je, ipak, krenulo od mog ličnog osećaja. Za vreme bombardovanja imala sam sedam i po godina. Kad god bih kasnije dolazila  u kuću u kojoj sam odrasla, videla bih u ćošku te kasete. Uvek sam razmišljala kako da ih iskoristim. Tokom pandemije sam otkrila snimke iz vremena bombardovanja koje sam već zaboravila i shvatila da treba da napravim film o odrastanju u surovo vreme. Pišući scenario napravila sam anonimni virtuelni leksikon i oko dvesta osoba je sa mnom podelilo iskustvo iz dana bombardovanja. Želela sam da uključim u priču decu, tinejdžere, adolescente i odrasle jer je to vreme stvorilo zajedničku atmosferu straha i uzbuđenja, ali i zajedništva.

U publici većina se sa osećanjem gorčine podsetila na te dane, a inostrani gosti rekli su da su se potresli. Kako se osećate posle toga i da li ste očekivali priznanje i to dvostruko?

Ovo je bila domaća premijera filma. Prikazivali smo ga u inostranstvu i bilo mi je logično da mi posle filma prilaze naši ljudi koje je film dirnuo, ali sada nije bilo lako sedeti na punoj palićkoj letnjoj pozornici, među ljudima koji su uglavnom proživeli ovde taj period. Bila sam nervozna, ali me je smirilo to kada sam videla kako scene humora ovde izazivaju jake reakcije, dok je u tragičnim i emotivnim trenucima tišina bila takva da se samo komarac čuo. Iskreno, ipak, nisam očekivala na svom početku nagrade i to  na festivalu na kom su se takmičili veliki filmovi evropske kinematografije. Jako sam ponosna na glumačku ekipu i na film kojim smo ostvarili kontakt sa publikom.    

Možete li da nam otkrijete gde ste snimali film, u kom samo po govoru može da se nazre područje srednje Srbije i koliko je to trajalo? Da li ima i dokumentarnih delova, kako publika misli?

Snimali smo ga u kući mojih babe i dede na području Vrnjačke Banje. Njihova kuća sa kamenim zidovima i malim prozorima ostala je za nas kao mali muzej. Mogla sam da oživim atmosferu u kojoj se čeka da li se otac vraća sa ratišta, a u međuvremenu padne greda na devojčicu... U njoj sam snimala i studentski film „Čekanje”. Rođena sam, inače, u Kraljevu, a živim danas između Njujorka, Beograda i Vrnjačke Banje kojoj se rado vraćam. Radili smo sa kamerama iz devedesetih koje su male i lako prenosive, znači bez teške opreme i mogli smo da uperimo kameru u bilo kom pravcu. To mi je omogućilo da je nekada ustupim i samim glumcima, pošto je sve prikazano iz njihove perspektive. Snimali smo 20 dana 2022. godine. Bilo je sjajno, samo je česta kiša „menjala” raspored. Inače, ceo film je režiran tako da nismo koristili ništa od arhivskog materijala, osim vesti sa televizije.

Kako ste birali glumce, da li su oni najmlađi u filmu zbog autentičnog govora ili su to deca iz neke od škola glume?

Kasting je trajao više od godinu dana u više mesta oko Banje. Tražila sam devojke i devojčice koje liče i slično pričaju. Sve tri devojčice koje igraju sestre imaju iskustva sa glumom, ali im je ovo prvi film. Za sporedne uloge odabrala sam decu iz komšiluka. Od profesionalaca, pored Jelene Đokić i Gorana Bogdana, koji igraju roditelje,  u filmu su još  samo Pavle Čemerikić, Biljana Konstantinović i Mile Cvijović.

Kada i kako ste počeli da se interesujete za rad na filmu i kakvi su vam sada, posle velikog priznanja, planovi?

Film je počeo da me interesuje kada sam kao desetogodišnjakinja gledala „Gospodara prstenova”. Delovalo mi je kao da je Piter Džekson iz moje glave izvukao scenu kada se Frodo i hobiti kriju ispod drveta dok Crni jahač traži Saurnov prsten. U dokumentarcima o snimanju, videla sam da je film velika porodica, što me je zauvek njemu okrenulo. Pored pisanja i režije, radim i kao direktor fotografije, jer kada snimam za druge otkrivam i kako drugi režiraju. Moje priznanje je podsticaj mladim umetnicima. Trenutno, radim na dve nove priče paralelno, a u međuvremenu stalno odem na sajt „Domestika” i  pratim najrazličitije kreativne kurseve. Stvaranje je definitivno moj put.    

Jelena Đokić: Sigurna luka devojčicama

– Autorski pristup me je odmah kao iskusnu glumicu razoružao i trudila sam se da ništa ne pokvarim u scenama sa devojčicama koje nisu školovane glumice. Izazov za glumca je raditi u uslovima u kojima devojčice nekada i nisu znale da je kamera uključena. U liku majke te dece u odrastanju i u pubertetu, trudila sam se da budem tiha i sigurna luka, da one znaju da sam „jastuk” na koji uvek mogu da naslone zabrinutu glavu – kaže glumica jelena Đokić za „Politiku”.

Prikazivanje filma počinje u beogradskim bioskopima 28. avgusta. Posle pulske premijere filma „Svemu dođe kraj” u kom igra glavnu žensku ulogu, Đokićeva najavljuje glavnu ulogu u novom komadu Dušana Kovačevića „Udovica živog čoveka”  i premijeru 1. septembra povodom 40 godina „Zvezdara teatra”.