Ako budem morao poginuti, čuvaj mi decu

Specijalno za „Politiku”, Milan Pilipović

Kozarska Dubica ‒ Sredinom septembra 1991. godine, kada je poslednji put razgovarao sa Pericom Bundalom, bratom od tetke, major Milan Tepić, poslednji narodni heroj SFRJ, tada u opkoljenom skladištu municije JNA u Bedeniku kod Bjelovara, kazao je: „Ako budem morao poginuti, skupo ću prodati svoju glavu” i dodao: „Pripazi mi na decu.” 

Tepić se na početku vojničke karijere zakleo da će braniti svoju zemlju kada joj bude teško. Kada više nije imao izbora, 29. septembra 1991. godine, digao je u vazduh skladište municije i poginuo, zajedno sa sedam vojnika JNA.

Perica i Milan zajedno su odrasli. Porodični albumi puni su njihovih fotografija iz detinjstva, perioda školovanja, sa izleta. Zajednički su provodili leta, školske raspuste, kupali se na Uni, brali voće, tražili ptičja gnezda u potkozarskim šumarcima.

 „Moja majka Savka je rođena sestra Milanovom ocu Stevi. Milan i ja smo generacijski bliski, on je 1957, a ja 1958. godište. Često smo se posećivali, on je voleo da dođe kod mojih roditelja i rodbine u Novoselce, a ja kod ujaka Steve u Komlenac. Ova dva sela udaljena su pet kilometara, prečicom, preko šuma i livada”, ispričao je za „Politiku” Perica Bundalo, i sada veoma blizak sa Milanovom porodicom.

Naviru sećanja na mnoge događaje o kojim se u javnosti malo zna. U gimnazijskim danima Milan je zavoleo rok muziku, pustio kosu, kao i mnogi njegovi vršnjaci. Putovao je u Trst po farmerke i jaknu od džinsa. U četvrtom razredu u njemu se probudila želja za vojnom školom. Tepići su oduvek bili odani vojnici i borci za slobodu. Milica Tepić, njihova rođaka, inspirisala je Žorža Skrigina tokom ofanzive na Kozaru u Drugom svetskom ratu da snimi fotografiju koja je postala poznata u celom svetu. Milica Tepić je u zbegu na leđima nosila sina Branka, a za ruku vodila kćerku Dragicu. Veruje se ovde da je Milica inspirisala i Skendera Kulenovića da napiše poemu Stojanka majka Kinežopoljka.

Milanov otac Stevo sinovljevu odluku da postane vojnik dočekao je sa radošću, zbog ponosa, ali i skromne mogućnosti da ga šalje na fakultet. Radio je u fabrici tekstila u tadašnjoj Bosanskoj Dubici, plate su bile skromne. Malo zemlje i stoke nije bilo dovoljno za troškove studija. Vojna akademija nudila je mnoge pogodnosti. Ipak, presudni su bili uspeh u srednjoj školi i besprekorno zdravlje. Sve te uslove Milan je ispunio. Prijatelj njegovog oca, pukovnik u penziji Dušan Bukva, često je dolazio kod Tepića i svojim primerom stekao simpatije kod Milana, budućeg pitomca Kopnene vojne akademije u Zagrebu, koju je završio sa najboljim ocenama i odličnim preporukama. To je za njegove roditelje, Stevu i Milenu, sestre Milku i Mariju, ali i ostalu rodbinu, predstavljalo veliki ponos. Dičili su se. U leto 1980. godine oženio se Dragicom iz susednog sela Tuključani, koju je upoznao tokom letnjeg raspusta. Počeli su zajednički život u Slavonskoj Požegi, gde je bio njegov prvi raspored u oficirskoj službi. Sve je izgledalo bajkovito, kao u najlepšem filmu. Njih dvoje su se voleli, a plod te ljubavi su deca. Kćerka Tanja rođena je 3. januara 1982. odine, a sin Saša 27. januara 1983. godine.

Idila ipak nije dugo potrajala. Država kojoj se Milan zakleo na vernost počela je da se raspada. Međunacionalni sukobi postajali su sve izraženiji, društvo se delilo, vojska se rastakala po nacionalnim šavovima. U Bjelovaru, gde je Tepiće zatekao rat, za oficire JNA i njihove porodice više nije bilo bezbedno. U proleće 1991. godine, Dragica je sa decom izbegla u tadašnju Bosansku Dubicu, kod svojih i Milanovih roditelja. Tanju i Sašu, ovde je upisala u školu. Milan je povremeno dolazio, sve dok putevi nisu bili presečeni.

Perica Bundalo prepričava poslednji razgovor sa bratom, sredinom septembra 1991. godine.

 „Imaš li neko rešenje da izađeš iz tog okruženja, bez vode i struje, bez hrane, pitao sam Milana. Kaže, ne, nema izlaza, sve je oko nas minirano, u okruženju smo, nemoguće je odavde otići bilo gde. Potom je kazao ’ako budem morao poginuti, skupo ću prodati svoju glavu’. Još je dodao, ’pripazi mi na decu’. Time je naš razgovor završen, zauvek. Ni tada nije delovao uplašeno, nego hrabro i odlučno”, ispričao nam je Bundalo do sada nepoznate detalje javnosti. U vestima, na televiziji, 29. septembra, Tepići u Komlencu saznali su da je Bjelovar potresla snažna eksplozija, da se od nje zemlja zatresla. Crne slutnje Milanovih najbližih da je poginuo, obistinile su se. Za Milanovu porodicu to je veliki šok. Njegov otac Stevo nije dugo poživeo, umro je od tuge. Supruga Dragica je umrla u julu 2017. godine, u 58. godini, Milanova majka umrla je godinu kasnije. Njegova rodna kuća, pored puta Kozarska Dubica – Kostajnica, opustela je. Na groblju u Komlencu, do kojeg vodi makadamski put, prazna je Milanova grobnica. Pored nje počivaju supruga Dragica, otac Stevo, majka Milena. Kada je Milan poginuo, njegov sin Saša, imao je osam i po godina. Seća se tog dana, mada nije sasvim razumeo šta se dogodilo.

„Bili smo kod dede, sa majčine strane. On nam je doneo tu strašnu vest. Sećam se, nekako u isto vreme, zadesila nas je oluja, kiša, vetar, kao da se nebo urušilo. Pamtim te slike. Sestra, mama, ja, svi smo plakali, onda smo se spakovali i otišli u Komlenac. Tamo se već okupio narod. Shvatili smo da tate više nema. Znao sam da je rat, ali ničega drugoga nisam bio svestan. Kao svako dete u takvoj situaciji”, priča Saša kojeg smo zatekli na groblju u Komlencu. Doputovao je iz Beograda, sa suprugom i decom, na godišnji odmor. Prvo je otišao na groblje da upali sveću.

„Naveče, kada se narod razišao, mama je došla kod nas dvoje u krevet, kod sestre i mene, zagrlila nas i rekla, deco moja, mi moramo dalje, borićemo se, ne smemo pokleknuti. To je naša sudbina i naš život”, prelistava Saša tragične stranice svojih sećanja. I on je po uzoru na oca završio Vojnu akademiju, ali u Beogradu.

„Kako sam stariji, moja tuga je veća. Moji klinci, koji imaju pet, šest i dve godine, nemaju dedu, a voleo bih da je tu. Decu vodim na mesta svoga i očevog detinjstva, idemo po selima da vide krave i ovce, obilazimo sva ta mesta. Ovde žive moje i lepe i tužne uspomene.”

Predsedništvo SFRJ je 19. novembra 1991. godine majora Milana Tepića „za izvanredan podvig u borbi protiv neprijatelja prilikom njihovog napada na kasarnu JNA u Bjelovaru” posthumno odlikovalo Ordenom narodnog heroja Jugoslavije. On je u to vreme imao 33 godine. Rođen je 26. januara 1957. u Bosanskoj Dubici, dan uoči Savindana. Ovaj gradić na Uni, blizu Jasenovca, mnogi nazivaju gradom Milana Tepića. Na ulazu je mural sa njegovim likom, u parku bista, u blizini Ulica Milana Tepića.

Poslednji susret

Saša Tepić seća se poslednjeg susreta sa ocem. „Sestra i ja smo već tada pošli u školu ovde u Kozarskoj Dubici. To je bilo posle izlaska iz Hrvatske. Tata je sa majkom, našim ’stojadinom’ došao po sestru i mene, i izveo nas iz škole. Sećam se, bili smo oduševljeni, naše veselje ogromno, zato što je došao tata. To je bilo, pet ili šest meseci pre njegove smrti.”

Lažni mit

Nakon Milanove pogibije, smatra Perica Bundalo, stvoren je lažni mit da ne postoje njegovi posmrtni ostaci. „To nije tačno. Privatnim vezama saznali smo da postoje posmrtni ostaci. Pokopani su, pod oznakom N. N. na groblju Miroševac u Zagrebu. Podatke o tome postoje u Institutu za razmenu Hrvatske, ali nema spremnosti da se oni isporuče Milanovoj porodici. Njegova supruga Dragica i ja smo 2001. godine bili u Zagrebu, ali nismo naišli na razumevanje”, kaže Bundalo.