Veseli se, sportski rode

Nije Strahinja Rašović nikakav čudak ili pustinjak, već očigledno kul tip. Vaterpolista s dva olimpijska zlata mirno je odšetao kući. Nestao je u vreloj beogradskoj noći pored Glavne pošte. Ali kako danas svako snima mobilnim telefonom koga stigne, eto zlatnog Strahinje na naslovnim stranama gde se veliča njegova skromnost. To je pravilo u epohi „velikog brata”: ne možeš pobeći od slave, čak i kad si je zaslužio! Vaterpolisti su, recimo, toliko loše počeli turnir da ih je javnost, a ona je uvek licemerna, odmah podavila i proglasila za neplivače. Kada su se nagutali vode, što znači da su se pribrali, podavili su sve ostale.

Pola sata ranije, Strahinja je bio na terasi Starog dvora, sa osvajačima olimpijskih medalja u Parizu, kao jedan od junaka tradicionalnog dočeka srpskih sportista. Ovaj je, nema sumnje, bio jedan od spektakularnijih, pa su ga preneli najveći svetski mediji, od španske „Marke”, američkog kablovskog sportskog kanala ESPN s globalnim uticajem kroz vlasnika kompanije „Volt Dizni”, sve do indijskih medija.

Amerikanci su poludeli za ovakvim dočekom i pitaju se zašto takve stvari ne postoje kod njih, a naročito su pomahnitali navijači Denvera, koji su se setili da šampionska ceremonija, kada je Jokić doneo kaubojima šampionski NBA prsten, nije bila ni upola tako zanimljiva. Naime, bila je organizovana preko dana. E tu sam vas čekao, braćo Ameri.

Kada su košarkaši u utakmici za bronzu nonšalantno razbili jake Nemce, uzgred, Švabe su prvaci sveta, tekma je počela u 11 sati pre podne. Jokić, Bogdanović, Avramović i ekipa morali su da čekaju večernje finale između američkog „drim tima” i Francuza. Šta su radili ceo dan da ubiju vreme? Zauzeli su neki kafić ili restoran u Parizu, a onda su preuzeli alkohol, Baju Malog Knindžu i inventar u svoje ruke. Jokić je tu konačno osvojio sveopšte simpatije. Kada je skinuo majicu, pokazalo se da je građen kao prosečni konzument roštilja i piva u Srbiji ili hamburgera i „koka-kole” u bilo kojoj zabiti Srbije ili Amerike. Čekajte, pitali su se jednako najveći komentatori i konzumenti pomenutih hranljivih sastojaka – pa najbolji igrač sveta nije džinovska mišićna steroidna masa poput Lebrona Džejmsa ili robotizovana mašina za davanje trojki poput Stefa Karija, već je građen kao jedan od nas.

Momci iz Olimpijskog komiteta i čitav svet imali su zaista koga i šta da vide na ceremoniji dodele medalja. U globalnoj diktaturi političke korektnosti, naši košarkaši srušili su sva pravila. Bili su toliko naglašeno veseli da je bila prava sreća što nisu osvojili zlato, jer teško da bi se popeli na nešto više pobedničko postolje. Bilo je samo pitanje da li će naši desperadosi povesti sa sobom Pola Gasola u kafanu. Čak Jokić nije ni primetio da su, pored toga što su našim košarkašima sudije ukrale zlato, i njemu maznuli titulu MVP turnira ispred nosa i dodelili je Lebronu.

Odrađujući celodnevnu smenu slavlja, s pevanjem, cirkanjem i đuskanjem, jer šta raditi u Parizu čitav dan kad si najbolji na svetu, košarkaši su porušili dugo i pažljivo građenu globalnu strategiju sterilizacije ljudske duše. Svetski mejnstrim mediji liberalne orijentacije, međutim, potpuno su odlepili na ovakvu subverziju iz nehata, te su čak i pojašnjavali čitaocima i korisnicima društvenih mreža da kad Jokić strastveno peva „Prokleta je Amerika”, on ne misli da je upuca, već da oseća žal za Somborom i svojim ocem koga inače viđa nekoliko puta godišnje. I zbog te pečalbarske tuge, siromah, osvaja tri nagrade MVP-ja NBA lige.

I veseljak Aleksa Avramović, s trofejom najboljeg defanzivca olimpijskog turnira, posle onoliko bacanja u zagrljaj sa svakim koga bi ugledao u olimpijskoj dvorani u Parizu, ekspresno je dobio ponudu dva NBA kluba, iako je već bio viđen u dresu moskovskog CSKA. Ali u Moskvi bi Aleksa bio zarobljen, ograničen igrama samo u Rusiji, što je na košarkaškoj berzi procenjeno kao čist gubitak za svetski sport i marketing. Mašinerija je odmah aktivirana i sjajni plejmejker će najverovatnije zaigrati u NBA jer su sportski menadžeri i kompanije primetili kako je u jednom pariskom lokalu eksplodirao marketinški potencijal srpskih košarkaša. Postali su globalne zvezde ne samo u ubacivanju lopte u koš, u to ni ranije nije bilo nikakve sumnje, već su stekli status šoumena koji svojom radošću i iskrenim, dečačkim blesavljenjem deluju kao melem na ranu ovog depresivnog i anksioznog sveta koji samo što ne eksplodira.

Otuda su, zajedno s Novakom Đokovićem, koji je odavno ikona svetskog sporta, sada okićen i olimpijskim zlatom, okupili toliko ljudi na već legendarnom balkonu Skupštine grada. Uz oživele zlatne vaterpoliste, potom zlatne strelce Zoranu Arunović i Damira Mikeca i srebrnu Aleksandru Perišić u taekvondou, izazvali su eksploziju oduševljenja okupljenih, a čak je i selektor košarkaša Kari Pešić opako đuskao uz stihove „Kari’s on fire”, podsećajući na Vudija Alena bez naočara.

Čude zato pojedinci koji su s toliko strasti iskritikovali slavlje, predstavljajući doček srpskih sportista kao „sliku strave” jer medalje nisu osvojili za Srbiju, već za sebe, kako je to, recimo, naveo novinar Rade Radovanović. Bilo je još nekoliko melanholičnih komentara i pitanja zašto sportisti nisu pokazali takozvani društveni aktivizam i rekli po koju s govornice o litijumu i „Rio Tintu”, uz kritike na račun pevačice Danice Crnogorčević i njene pesme „Veseli se, srpski rode”. Na meti je bio i njen suprug koji je, uzgred, sveštenik. Naravno da nisu izostale ni opaske na račun zagrljaja Jokića, Noleta i Alekse s Aleksandrom Vučićem.

Dakle, u Srbiji ništa novo. Podrazumeva se da se tokom dočeka sportista posle velikih pobeda političari tradicionalno ogrebu o balkon, ali ne tako što zakače rukav o ogradu, već nežno padaju u zagrljaj šampionima. Tako se vrši transfer slave sa zlatnih momaka na politička pleća opterećena silnim brigama. Vučić jeste mađioničar političkog marketinga, ali u njemu ima takođe nečeg infantilnog, pa kad padne partizanovom asu Aleksi u zagrljaj i obrnuto, pa se čini da neće ispustiti jedan drugog do ujutru, tu prestaje nesumnjiv Vučićev glumački talenat.

Šta su zaista očekivali kritičari dočeka? Da će košarkaši zarobiti Vučića, a Nole preuzeti vlast? S takvim maštarijama svojih političkih protivnika Vučiću predviđam srećnu budućnost.

Muzika je takođe evoluirala na balkonu, od prvog dočeka 1995. godine, kada su košarkaši osvojili evropsko zlato u Atini 1995. godine. Žanrovi su bili različiti: od eksju roka, poput klasika Električnog orgazma „Igra rokenrol cela Jugoslavija”, preko namenskih reperskih komercijala, do litijaškog narodnjaka Danice Crnogorčević.

Čemu čuđenje ovakvoj promeni muzičkog ukusa? Dok rokeri, kao vrsta u izumiranju, najmanje dve decenije ne mogu da naprave dobru, stadionsku stvar, narodnjaci rade u tri smene.

Besni Đani i Milica Todorović su dokaz za to. Na večernjoj proslavi olimpijaca, misle li ti momci zaista da stanu dok slave za medalju, splavarski heroj Đani nije stigao da peva i tako je, ispaljen, dočekao zoru. Žalio se da su mu koleginice pevaljke maznule šou. Milica Todorović samo što nije otela Bogdana Bogdanovića.

Kapiten Bogdan, poput svog velikog prehodnika Miloša Teodosića, ne napušta kafanu, a kako mu je krenulo, verovatno će tako biti do povratka u Atlantu.

Stekavši status svetske superzvezde, a mlad je i lep, trenutno je u najvećoj opasnosti. Neženja je, a pevačice znaju gde leži iskonska moć. Bogi, igraj dobru odbranu!