Весели се, спортски роде

Није Страхиња Рашовић никакав чудак или пустињак, већ очигледно кул тип. Ватерполиста с два олимпијска злата мирно је одшетао кући. Нестао је у врелој београдској ноћи поред Главне поште. Али како данас свако снима мобилним телефоном кога стигне, ето златног Страхиње на насловним странама где се велича његова скромност. То је правило у епохи „великог брата”: не можеш побећи од славе, чак и кад си је заслужио! Ватерполисти су, рецимо, толико лоше почели турнир да их је јавност, а она је увек лицемерна, одмах подавила и прогласила за непливаче. Када су се нагутали воде, што значи да су се прибрали, подавили су све остале.

Пола сата раније, Страхиња је био на тераси Старог двора, са освајачима олимпијских медаља у Паризу, као један од јунака традиционалног дочека српских спортиста. Овај је, нема сумње, био један од спектакуларнијих, па су га пренели највећи светски медији, од шпанске „Марке”, америчког кабловског спортског канала ЕСПН с глобалним утицајем кроз власника компаније „Волт Дизни”, све до индијских медија.

Американци су полудели за оваквим дочеком и питају се зашто такве ствари не постоје код њих, а нарочито су помахнитали навијачи Денвера, који су се сетили да шампионска церемонија, када је Јокић донео каубојима шампионски НБА прстен, није била ни упола тако занимљива. Наиме, била је организована преко дана. Е ту сам вас чекао, браћо Амери.

Када су кошаркаши у утакмици за бронзу ноншалантно разбили јаке Немце, узгред, Швабе су прваци света, текма је почела у 11 сати пре подне. Јокић, Богдановић, Аврамовић и екипа морали су да чекају вечерње финале између америчког „дрим тима” и Француза. Шта су радили цео дан да убију време? Заузели су неки кафић или ресторан у Паризу, а онда су преузели алкохол, Бају Малог Книнџу и инвентар у своје руке. Јокић је ту коначно освојио свеопште симпатије. Када је скинуо мајицу, показало се да је грађен као просечни конзумент роштиља и пива у Србији или хамбургера и „кока-коле” у било којој забити Србије или Америке. Чекајте, питали су се једнако највећи коментатори и конзументи поменутих хранљивих састојака – па најбољи играч света није џиновска мишићна стероидна маса попут Леброна Џејмса или роботизована машина за давање тројки попут Стефа Карија, већ је грађен као један од нас.

Момци из Олимпијског комитета и читав свет имали су заиста кога и шта да виде на церемонији доделе медаља. У глобалној диктатури политичке коректности, наши кошаркаши срушили су сва правила. Били су толико наглашено весели да је била права срећа што нису освојили злато, јер тешко да би се попели на нешто више победничко постоље. Било је само питање да ли ће наши десперадоси повести са собом Пола Гасола у кафану. Чак Јокић није ни приметио да су, поред тога што су нашим кошаркашима судије украле злато, и њему мазнули титулу МВП турнира испред носа и доделили је Леброну.

Одрађујући целодневну смену славља, с певањем, циркањем и ђускањем, јер шта радити у Паризу читав дан кад си најбољи на свету, кошаркаши су порушили дуго и пажљиво грађену глобалну стратегију стерилизације људске душе. Светски мејнстрим медији либералне оријентације, међутим, потпуно су одлепили на овакву субверзију из нехата, те су чак и појашњавали читаоцима и корисницима друштвених мрежа да кад Јокић страствено пева „Проклета је Америка”, он не мисли да је упуца, већ да осећа жал за Сомбором и својим оцем кога иначе виђа неколико пута годишње. И због те печалбарске туге, сиромах, осваја три награде МВП-ја НБА лиге.

И весељак Алекса Аврамовић, с трофејом најбољег дефанзивца олимпијског турнира, после онолико бацања у загрљај са сваким кога би угледао у олимпијској дворани у Паризу, експресно је добио понуду два НБА клуба, иако је већ био виђен у дресу московског ЦСКА. Али у Москви би Алекса био заробљен, ограничен играма само у Русији, што је на кошаркашкој берзи процењено као чист губитак за светски спорт и маркетинг. Машинерија је одмах активирана и сјајни плејмејкер ће највероватније заиграти у НБА јер су спортски менаџери и компаније приметили како је у једном париском локалу експлодирао маркетиншки потенцијал српских кошаркаша. Постали су глобалне звезде не само у убацивању лопте у кош, у то ни раније није било никакве сумње, већ су стекли статус шоумена који својом радошћу и искреним, дечачким блесављењем делују као мелем на рану овог депресивног и анксиозног света који само што не експлодира.

Отуда су, заједно с Новаком Ђоковићем, који је одавно икона светског спорта, сада окићен и олимпијским златом, окупили толико људи на већ легендарном балкону Скупштине града. Уз оживеле златне ватерполисте, потом златне стрелце Зорану Аруновић и Дамира Микеца и сребрну Александру Перишић у таеквондоу, изазвали су експлозију одушевљења окупљених, а чак је и селектор кошаркаша Кари Пешић опако ђускао уз стихове „Kari’s on fire”, подсећајући на Вудија Алена без наочара.

Чуде зато појединци који су с толико страсти искритиковали славље, представљајући дочек српских спортиста као „слику страве” јер медаље нису освојили за Србију, већ за себе, како је то, рецимо, навео новинар Раде Радовановић. Било је још неколико меланхоличних коментара и питања зашто спортисти нису показали такозвани друштвени активизам и рекли по коју с говорнице о литијуму и „Рио Тинту”, уз критике на рачун певачице Данице Црногорчевић и њене песме „Весели се, српски роде”. На мети је био и њен супруг који је, узгред, свештеник. Наравно да нису изостале ни опаске на рачун загрљаја Јокића, Нолета и Алексе с Александром Вучићем.

Дакле, у Србији ништа ново. Подразумева се да се током дочека спортиста после великих победа политичари традиционално огребу о балкон, али не тако што закаче рукав о ограду, већ нежно падају у загрљај шампионима. Тако се врши трансфер славе са златних момака на политичка плећа оптерећена силним бригама. Вучић јесте мађионичар политичког маркетинга, али у њему има такође нечег инфантилног, па кад падне партизановом асу Алекси у загрљај и обрнуто, па се чини да неће испустити један другог до ујутру, ту престаје несумњив Вучићев глумачки таленат.

Шта су заиста очекивали критичари дочека? Да ће кошаркаши заробити Вучића, а Ноле преузети власт? С таквим маштаријама својих политичких противника Вучићу предвиђам срећну будућност.

Музика је такође еволуирала на балкону, од првог дочека 1995. године, када су кошаркаши освојили европско злато у Атини 1995. године. Жанрови су били различити: од ексју рока, попут класика Електричног оргазма „Игра рокенрол цела Југославија”, преко наменских реперских комерцијала, до литијашког народњака Данице Црногорчевић.

Чему чуђење оваквој промени музичког укуса? Док рокери, као врста у изумирању, најмање две деценије не могу да направе добру, стадионску ствар, народњаци раде у три смене.

Бесни Ђани и Милица Тодоровић су доказ за то. На вечерњој прослави олимпијаца, мисле ли ти момци заиста да стану док славе за медаљу, сплаварски херој Ђани није стигао да пева и тако је, испаљен, дочекао зору. Жалио се да су му колегинице певаљке мазнуле шоу. Милица Тодоровић само што није отела Богдана Богдановића.

Капитен Богдан, попут свог великог преходника Милоша Теодосића, не напушта кафану, а како му је кренуло, вероватно ће тако бити до повратка у Атланту.

Стекавши статус светске суперзвезде, а млад је и леп, тренутно је у највећој опасности. Нежења је, а певачице знају где лежи исконска моћ. Боги, играј добру одбрану!