Svi, svi, svi, ali bez Vuka Draškovića

Predstava je završena i Vuk Drašković je, kao jedan od glavnih glumaca, spustio zavesu. Zašto nije pozvan na bis i zašto se nisu čuli aplauzi, već samo tiho lelekanje iz udaljenih krajeva Srbije, gde obitavaju njegovi zaboravljeni sledbenici, koji još uvek, kao spavači, čekaju poziv na mobilizaciju, tačno ovim redom: od Vuka, kralja, otadžbine i NATO pakta!

Njegove stare pristalice, a bilo ih je toliko da bi napunili prostor od Ledina do Mirijeva, a naročito oni koje je skućio u dorćolskim saloncima dok je u vreme Miloševića upravljao Beogradom, odavno su ga zaboravili, kako to obično biva u Srba: učini mi dobro da ti sa naročitim zadovoljstvom zabijem nož u leđa. I brojni novinari koji su ga veličali, sve dok im on i supruga Dana nisu uručili ključeve, zadnja pošta krug dvojke, takođe ga se rado ne sećaju.

Vlast mu je bila nadohvat ruke nekoliko puta, ali je nije zgrabio, jer je Vukom mnogo više vladala samoubička sujeta nego ledeni pragmatizam. Preživeo je dva puta atentate, na Ibarskoj magistrali i u Budvi, te je teza da je Vuk besmrtan više povezana sa očiglednim simpatijama koje prema njemu gaji Svevišnji, nego nespretnošću operativaca DB-a ili pripadnicima eskadrona smrti.

Zato je abdikacija Vuka Draškovića sa prestola Srpskog pokreta obnove, stranke koja je ostala samo na papiru, prvorazredni događaj, iako je Vuk odavno prošlost. Posle više od tri decenije na čelu SPO-a, povukao se poslednji politički teškaš apsolutne kategorije iz devedesetih godina, čime je srpska drama i simbolino okončana. Slobodan Milošević i Zoran Đinđić su mrtvi, Vojislav Šešelj je radikalski tron prepustio svom sinu Aleksandru, dok je Vojislav Koštunica u političkoj samoizolaciji.

Odgajan kao dete komunizma, potom stvaran kao perspektivni kadar crvenih, a jednako pod uticajem starih priča o krvavom hercegovačkom kršu i ustaškim zločinima, mladi Vuk je bio zaveden Titovom ideologijom, ali ga je u podsvesti progonila ukleta prošlost iz doba bratoubilačkog rata.

Učitelji, partijski radnici i kadrovici, pričali su mu crvene bajke. Ako se u kući njegove supruge Dane Drašković, koja je imala ogroman uticaj na njega, bez prestanka slavio Božić i krišom slušao „Glas Amerike”, u Vukovom domu se skakalo od radosti kada je ruska keruša Lajka lansirana u svemir.

Ta dva univerzuma susrela su se u blizini jednog zmijskog kozaračkog kola, pošto je Tito, posle studentske pobune 1968. godine, objasnio marksistima i lenjinistima koji sada glume da su bili naduvani hipici, kako su bili ekstremno levi za njegov hedonistički pojam monarhističkog samoupravnog socijalizma.

Dana, genetski programirana da joj se upali lampica kad god vidi petokraku, ošinula je svog dečka Vuka, koji se uputio te noći ka svetloj budućnosti, predvodeći kozaračko kolo u Beogradu.

Ona se ipak udala za pravovernog Vuka, iako je ovaj lebdeo na Tjentištu i ostalim partizanskim frontovima. Posle su zajedno otišli u Afriku, gde je Vuk pisao za Tanjug, veličajući poredak Trećeg sveta, u kojem se, osim blokovske neutralnosti, propagirala i gurmanska sloboda, koja je podrazumevala da se s jednakom slašću mljackaju antilope gnu i ministri crne Afrike.

Vuka je čekala sjajna politička karijera, ali su bapske priče iz Hercegovine pobedile ideološki rad političkih komesara, pa je sazrevao tako što je prošlost u njemu pobeđivala budućnost pred njim! Napisavši veliki roman „Nož”, Vuk je izvršio kolektivnu autopsiju duboko skrivane prošlosti, otvarajući kolektivne rane iz koje će procureti krv. Postao je ne samo veliki pisac već i kadidat za nacionalnog lidera pred suncem višestranačja koje se rađa.

Prijateljstvo i kumstvo sa Vojom Šešeljom, zasnovano na ideologiji velikosrpskog nacionalizma, veoma brzo će se pretvoriti u gotovo smrtno neprijateljstvo, jer Vuk, obnavljajući sećanje na Dražu Mihailovića, Ravnu goru i četnički pokret, sve više okreće glavu ka Zapadu i Americi. Voja, sa druge strane, zaokreće kod Ruskog cara ka Kremlju, pa Sadamu Huseinu, ne odustajući na lokalu od stare karte velike Srbije.

Dragan Stojanović

Naprevaziđen u uličnom izdanju, dizajniran kao američki evangelistički sveštenik koji hipnotiše mase, čak i one koji ga iskreno mrze, postaje mitsko opoziciono biće: kao miks rokenrol zvezde, vođe svih srpskih buna koji bi Turke nabio na kolac i statiste četnika iz filmova Veljka Bulajića. Takav je bio i 9. marta 1991. godine, kada je poveo demonstracije protiv Slobodana Miloševića. Za njim su krenuli „svi, svi svi”, pretvarajući njegovu parolu u refren koji će ga zavek pratiti. Nekada kao tužbalica, nekada kao serenada.

Ali upravo te noći Milošević je prvi put ozbiljno uzdrman, da je Vuk, uz nešto više političke veštine i nešto više hrabrosti, mogao da preuzme vlast.

Postavši neprikosnoveni lider opozicije, kralj trgova i mitinga, briljantan kao govornik, sve je više klevetan na državnoj televiziji. Naročito kao vlasnik vile na Ževevskom jezeru koju mu je kupila CIA, što je bila stalna vest koju je strasno čitala Mila Štula u Drugom dvevniku.

I bez vile i bez jezera, Vuk postaje vođa svih antimiloševićevskih buna. Hapšen i tučen, gažen čizmama i udaran kundacima, zatvaran a potom oslobađan, živeo je s bubicama tajne službe instaliranim u zidovima svoje spavaće sobe. Uvek je znao da ga u svakom trenutku, i u najintimnijem, slušaju, potom beleže, a onda dostavljaju izveštaje na sto Miloševiću.

Govorio je preglasno o onome što ostali srpski mužjaci nisu smeli ni da pomisle, plašeći se da će i tu kukavnu telepatiju neko da snimi ili presretne. Ko je osim njega smeo da zucne da su Legija i Rade Marković ubice i da onda sprovodi privatnu istragu protiv službe u doba kada je bilo luđe samo ući namazan krvlju u kavez s lavovima, vući ih za grivu a onda igrati s njima zuce.

Zato je Vuk tako jedinstven, ma šta ko da misli o njemu. Briljantan pred masama, daleko nesigurniji pred televizijskim kamerama! Masovno popularan, ali nevešt da iskoristi svoj rejting. I kada je trgovao, gubio je, naročito posle dila sa Miloševićem u Beogradu, kako bi se rešio svog protivkanddata u opozicionim redovima Zorana Đinđića. Taj manevar ga je skupo koštao, jer posle ulaska u vladu tokom agresije NATO-a, kao potpredsednik vlade zadužen za spoljne poslove, njegov imidž opozicionog mesije se krnji.

Ako je uoči 5. oktobra trajala borba za Vuka, ona se pretvara u borbu protiv Vuka i u njoj učestvuju „svi, svi, svi”. Vuk se, naime, dvoumi između trajne političke štete zbog nove saradnje sa Slobom i trajnog udara na sujetu zbog nove saradnje sa Đinđićem.

Kada je okupio DOS i postao njegov kum, on je halapljivo tražio 50 odsto mandata za SPO, ne shvatajući da će svi ostali lideri to odbiti sa ogromnim oduševljenjem. Izabrao je, po običaju, nemoguće – da igra sam! Tako je najveći protivnik Miloševića otišao zajedno sa Miloševićem, otvarajući put novim momcima, Vojislavu Koštunici i Zoranu Đinđiću.

Njegov kratak bljesak na vanrednim parlamentarnim izborima u decembru 2003. godine, kada u koaliciji sa Veljom Ilićem osvaja 7,76 odsto glasova, uvodi ga u vladu Državne zajednice kao šefa diplomatije. Ali što postaje stilizovaniji, njegova aura sve više slabi.

Entuzijastički se zalaže za ulazak Srbije u NATO, govori o srpskoj krivici u građanskom ratu, oštro kritikuje režim Vladimira Putina i zalaže se za otvaranje dosijea tajne službe.

Takvi stavovi su ga doveli na političku marginu, kao lidera stranke od papira. Zašto Vuk izgovara sve ono što većina Srba ne želi da čuje? Da li Vuk Drašković ponovo igra sam protiv svih, ili je svestan da će njegova politička proročanstva ponavljati „svi, svi, svi”?