TRI ISTORIJE JEDNE ZEMLjE

Najpoznatiji Srbin iz Bosne Gavrilo Princip negde se spominje kao junak, a negde kao prvi svetski terorista koji je izazvao Prvi svetski rat. U zavisnosti koja je bosansko-hercegovačka škola u pitanju. U srpskim udžbenicima u BiH piše da je rat u BiH izbio„jer su muslimani hteli de izvrše neviđeni pokolj Srba”, dok u muslimanskim udžbenicima istorije uzrok rata pripisuju „terorističkom delovanju Srba i Crnogoraca”. Novija izdanja tih knjiga sada izbacuju Crnogorce kao teroriste, što ne mora da se uradi i u hrvatskim udžbenicima, jer i u prvim izdanjima tamo piše da je uzrok rata „velikosrpska agresija”. U hrvatskim knjigama o ratu između Hrvata i muslimana u BiH nema ništa.

Upravo u tom kontekstu razmišljam o najnovijoj inicijativi predsednika Demohrišćanske stranke Srbije gospodina Vladana Batića da Srbija nekako pomogne Holandiji da prebrodi moralnu odgovornost za zločin koji se dogodio 1995. godine u Srebrenici. Naime, ako bi Srbija uspela da se Holanđani više ne osećaju kao moralni krivci za Srebrenicu, možda bi onda Holandija popustila i ne bi više stajala Srbiji na putu u EU. Naravno, verujem da gospodin Batić nije to rekao samo zbog našeg puta ka EU. Uostalom, on je nebrojeno puta dokazao da je borac protiv svih zločina i zločinaca bez obzira na to ko su i u ime koga su zločini počinjeni. No, bojim se da zločin u Srebrenici ne može biti posmatran samo u dosadašnjem stereotipnom poimanju učesnika u tom tragičnom događaju: eventualnog skrivanja generala Ratka Mladića u Srbiji, holandske odgovornosti što nije odbranjena zona pod zaštitom UN i vojske Republike Srpske koja je ušla u Srebrenicu, odvojila žene i decu od muškaraca i izvršila egzekuciju nad tim muškarcima. Šta je bilo prethodnih godina prilikom oružanih akcija muslimanske vojske iz te zaštićene zone UN, nije tema ovog teksta.

Tema ovog teksta jeste: da li su zapadne tajne službe znale šta se sprema civilima u Srebrenici, da li su namerno prećutale informacije o predstojećem napadu na tu enklavu kako bi na pregovorima u Dejtonu, koji su potom usledili, izvukli političku korist. Neko bi možda rekao da je to čisti cinizam. Možda, ali je istorija svetskih tajnih službi prepuna upravo takvih cinizama.

Dakle, je li neko unutar NATO-a svesno gurnuo holandski bataljon u nemoguću misiju i onda znajući šta će se dogoditi Holanđane jednostavno ostavio na cedilu? I sada, kada Holanđani za sve to ne mogu direktno i javno da optuže svoje drage saveznike u NATO-u za sve je kriva Srbija. I, naravno, general Ratko Mladić, jer iluzorno je očekivati od bilo koje tajne službe na Zapadu da će potvrditi da se znalo šta se sprema u Srebrenici. Svi će to sa indignacijom odbiti.

Sadašnji generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer, kao ministar odbrane Holandije u decembru 2002. godine, izjavio je kako su „NATO saveznici ostavili njegove snage na cedilu kada su srpske trupe ušle u Srebrenicu”. Iznoseći dokaze pred parlamentarnom komisijom on je branio odluku o predaji Srebrenice rekavši da je francuski komandant UN odbio da pruži vazdušnu podršku slabo opremljenom holandskom bataljonu i da su se britanske snage ponašale na isti način kada su se iste godine povukle iz Žepe. Posle te izjave Jap de Hop Shefer više nikada nije govorio tako, jer ubrzo je postao ono što je i danas.

Istina je da su Holanđani od prvog dana raspoređivanja u Srebrenici 1993. godine bili dosta skeptični u odnosu na zadatak koji su dobili. General Ari van Vlis kasnije je rekao: „Kao mala zemlja otišli smo na najproblematičniju lokaciju. Zaleteli smo se”. Komandant holandskog bataljona Tom Karemans obećavao je muslimanima u Srebrenici vazdušnu zaštitu NATO-a. Komandant snaga UN francuski general Bernar Žanvije naredio je 9. jula 1995. Holanđanima da tokom noći zauzmu „poziciju blokiranja” na južnoj ivici grada. Za akciju je bio zadužen potpukovnik Harm de Jonge, a Karemans je blokadu ojačao sa šest oklopnih transportera i 50 vojnika. Vojno gledano, potez nije imao nekog smisla, ali to je bila politička zamka da se zaustave Srbi pod pretnjom vazdušnih napada NATO-a. Zapravo, general Žanvije upozorava Mladića na tu mogućnost, a Karemansu šalje faks u kojem mu obećava dodatnu pomoć.

Srbi su napali 10. jula ujutro, Holanđani su kao znak upozorenja pripucali u vazduh, a Srbi su njihove položaje jednostavno zaobišli. De Jonge šalje Žanvijeu poziv za hitnu vazdušnu podršku, Žanvije je prvo nekome telefonirao i onda otkazao podršku. Tadašnji načelnik štaba snaga UN u Sarajevu holandski general Kes Nikolai kasnije je izjavio da nije mogao da shvati odluku francuskog generala.

„Ova pozicija holandskog bataljona trebalo je da privuče vatru srpskih snaga. To je i učinila, i ništa više”, rekao je on kasnije.

Bez obzira na generala Mladića, Holanđani bi već jednom trebalo da se zapitaju ko ih je i zašto od njihovih saveznika u Srebrenici izvrgnuo ne samo vojnom porazu već i nacionalnoj blamaži. Ako već tada nisu bili spremni da budu svetski igrači, sada je nepotrebno da sami sebi dodeljuju ulogu moralnih sudija. I tužilaca. Fini posao, ako možete da ga dobijete.

U međuvremenu, mi i dalje čekamo da budemo priznati kao dostojni Evrope i pušteni u nju...