Mongolska lekcija Putina MKS-u

Ruski predsednik Vladimir Putin boravio je prošle nedelje u dvodnevnoj poseti Mongoliji. Kako je dočekan i o čemu je razgovarao sa domaćinima, uključujući i tamošnjeg predsednika Uhnagina Hurelsuha, naširoko su obavestili svi svetski mediji. Po mnogo čemu bio je to susret o kojem će se još neko vreme pričati i čije posledice bi mogle u značajnoj meri da utiču i na druge slične događaje.

Ipak, još gromoglasnije je istaknut podatak da je dobrodošlicom Putinu azijska država prekršila svoju obavezu prema Međunarodnom krivičnom sudu, koji je u martu 2023. izdao nalog da se prvi čovek najveće države na svetu, odgovoran za ratne zločine u Ukrajini, uključujući i deportaciju dece, uhapsi čim prekorači graničnu liniju svoje zemlje. Podsetimo, MKS nema mogućnost da sam uhapsi ili zadrži osumnjičenog, već se oslanja isključivo na dobru volju potpisnica i privrženost njegovoj povelji. Uzgred, Rusija kao nečlanica pomenutog suda smatra se neobaveznom da se povinuje njegovim odlukama. Jednako kao i SAD.

U Ulan Batoru su svoje nepovinovanje zahtevu iz Haga objasnili jednostavnim rečima: „Mongolija uvozi 95 odsto svojih naftnih derivata i više od 20 odsto električne energije od naših neposrednih suseda Rusije i Kine... Ove zalihe su ključne za naš opstanak i egzistenciju našeg naroda”, izjavio je portparol ovdašnje vlade dodavši da je njegova zemlja „uvek sledila politiku neutralnosti u svim svojim diplomatskim odnosima”.

Drugim rečima, u današnjim vremenima opštih protivrečnosti mnoge institucije formirane u duhu rezultata Drugog svetskog rata, njegovog potonjeg „hladnog nastavka” i ustanovljenja unipolarnog sveta na prelazu dva milenijuma, našle su se pred potrebom da iz osnova preispitaju svoj rad, ustrojstvo i eventualne domete. I, naravno, prilagode se novim okolnostima.

Međunarodni svetski poredak stvoren u skladu sa vekovnim željama poslovne i druge elite u SAD definitivno se i nepovratno ruši. Najava je krenula mnogo ranije, ali je dodatno podstaknuta bezglavom bežanijom američkih marinaca iz Avganistana (2021), početkom rata u Ukrajini (2022), privrednom i političkom krizom zemalja članica Evropske unije i NATO-a, izazvanom u velikoj meri miniranjem cevovoda „Severni tok” (2022) i uvođenjem ekonomskih sankcija Rusiji.

Nastavilo se velikim promenama u Africi, stvaranjem ekonomske grupacije BRIKS, humanitarnom katastrofom izazvanom agresijom Izraela na palestinske teritorije, uzbunama na američkoj berzi, tehnološkim prodorom Kine… Ukratko, naša planeta kao da je počela da se vrti u nekom drugom smeru. U kojem, tek ćemo saznati.

„Mongolska lekcija” svakako će ući u čitanke jednako kao svojevremeno jugoslovensko „ne” Rusiji 1948, kubanska nuklearna kriza iz 1962, i slični događaji, koji pokazuju da nijedan svetski poredak zasnovan na pojedinačnoj sili nikada nije mogao da izdrži izazove vremena. Nekada su za promene bili potrebni milenijumi, potom vekovi, pa decenije, a danas se, kako vidimo, sve dešava na dnevnom nivou.

Međunarodni krivični sud, ovakav kakav je danas, svakako ne odgovara aktuelnom svetskom poretku koji se pred našim očima urušava. Uostalom i stvoren je da sudi samo onima u koje prstom upru iz Vašingtona (koji ga, kako rekosmo, ne priznaje) ili Londona. Svaki apel za pomoć sa neke druge strane jednostavno biva ignorisan. Pravda je kao i uvek ‒ selektivna. Zakoni važe za one koji ne mogu da im se odupru.

Šta će se sada dešavati? Nema sumnje da će i mnoge druge zemlje, zvanične potpisnice osnivačkog akta MKS, shvatiti da ponekad mogu i da zažmure na jedno oko ili, jednostavno, skrenu pogled na drugu stranu. Jer, saradnja mora da se odvija, poslovi ne smeju da stanu. Uostalom, istorija će suditi kada sve dođe na svoje mesto. Nedavna razmena zatočenika između Rusije i SAD, a koja je omogućila i pojedincima punopravno osuđenim za zločin ubistva da se slobodno vrate svojim kućama i porodicama, možda najbolje svedoči o tome kome i kako služe zakoni.

Jedan od primera je i reakcija Ukrajine na Putinovu „mongolsku lekciju”. „Ovo je težak udarac za Međunarodni krivični sud i sistem međunarodnog krivičnog pravosuđa”, ocenio je portparol ukrajinskog Ministarstva spoljnih poslova Georgij Tihi i zapretio posledicama po zvanični Ulan Bator. Šta se pod ovim podrazumeva – ostaje nejasno.

Ako su Mongolija i Rusija (odnosno tadašnji SSSR) mogli da zajedno ratuju protiv Japana (maj‒septembar 1939) i ako se ima u vidu da je istočnoazijska zemlja stešnjena između Kine i evroazijskog džina i bez izlaza na more, a pod uticajem Moskve, reakcija mongolskog rukovodstva čini se sasvim razumljiva. Kao i poruka ostatku sveta.