Borba Jelene Anžujske i dalje traje

Jelena Anžujska predstavlja ideologiju prosvetiteljstva. Ona je žena koja se protiv mraka, surovosti i smrti bori pismenošću, poezijom, ikonopismom, i pre svega verom, kako to u komadu govori njen sin Milutin. Jelena Kajgo, pisac drame „Jelena Anžujska” vrlo vešto to je izgradila u drami.

Glumica Marija Bergam upravo se ogledala u liku Jelene Anžujske, najzagonetnije kraljice srednjeg veka, a o novom glumačkom izazovu ovako je govorila za „Politiku”. Prefinjena, lepa, obrazovana Marija Bergam pričala je o iskustvima, treptajima koji su je prožimali dok je istrajavala na svojoj zaista jedinstvenoj scenskoj junakinji.

Premijera drama „Jelena Anžujska” Jelene Kajgo, u režiji Tatjane Mandić Rigonat, izvedena je proteklih dana na sceni između crkava u Starom gradu u Budvi. Nastala je u koprodukciji Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu, festivala „Ćirilicom” u Budvi, Narodne biblioteke Budva i „Kultura sada” iz Beograda. Početkom oktobra ova drama će imati i svoju kragujevačku premijeru.

Dramom „Jelena Anžujska” ulazimo u život ove pomalo zaboravljene heroine. Šta je okosnica vaše predstave, po mnogima, o najzagonetnijoj kraljici srednjeg veka?

Delo „Jelena Anžujska” po zamisli rediteljke Tanje Mandić Rigonat predstavlja životopis Jelene Anžujske prema njenoj kćeri Brnči. Naša predstava je, pored ostalog, snažna porodična drama, gde se u punom emotivnom kapacitetu prikazuju burni porodični sukobi u kojima majka ima ulogu pomiriteljke, što je večno aktuelna tema. Poznato je da je Jelena Anžujska imala veliku pomiriteljsku misiju, pre svega u sukobu sinova Milutina i Dragutina, ali i u državničkim poslovima. Publika će imati priliku se upozna sa izuzetnim delima ove plemenite, nesebične žene koja je gradila zadužbine, hranila gladne i u srednjem veku, punom za nas teško pojmljivih klasnih razlika, otvarala škole za sirote devojke, opismenjavala ih, učila ih da čitaju, pišu, pletu, vezu, kuvaju, i pride ih je učila muzici i igri. Koliko znamo bila je prva i jedina sa takvom delatnošću u svoje vreme. Jelena Anžujska bila je je sva posvećena prosvetiteljstvu i prosvetiteljstvom se borila protiv mračnog i surovog vremena u kojem je živela.

Koliko je delikatno oživeti priču o prvoj srpskoj kraljici sa oreolom svetice?

Osobena Jelena Anžujska u našoj priči prikazana je kao izuzetan diplomata svog vremena, što je i bila. Ona je u toku cele svoje vladavine bila spona između Istoka i Zapada, gradila je dobre odnose i sa Carigradom i sa Rimom, svi su je izuzetno cenili i o njoj su se najlepše izražavali. Naša želja bila je da što verodostojnije oživimo lik Jelene Anžujske, da kroz proces rada na predstavi otkrijemo njen karakter, osobine, kao i to na koji način se borila sa raznim iskušenjima u svom burnom životu. A svetost Jelene Anžujske na kraju predstave biva očigledna i prepoznajemo je kao plod njenih dela.

Kako ste doživeli i ostvarili svoj glumački zadatak u ovom delu?

Čitajući raznu istorijsku građu o Jeleni Anžujskoj naišla sam na podatak da se jednom toliko bila razbolela da se uplašila da neće preživeti, i da je od tada ažurno nastojala da učini što više dobrih dela pre nego što se predstavi Gospodu. Osetila sam da je nju taj bliski susret sa smrću probudio, da je od tada postala živo svesna sopstvene prolaznosti i kratkog života na zemlji i da ju je taj događaj pokrenuo da vreme što joj je preostalo maksimalno iskoristi za dobra dela. Takođe sam pročitala da je jedan njen savremenik napisao da je bila oštra na rečima, a mekog srca. Ovo je za mene bila izuzetno važna indikacija, čak određujuća kada je u pitanju rad na liku.

U kakav svet ste morali da proniknete u njenom slučaju? Kakav ste dijalog vodili sa sobom?

Naša predstava nije istorijska rekonstrukcija i mi se nismo bavili time da dočaramo epohu u kojoj se radnja predstave odvija, osim u meri u kojoj je to bilo neophodno. Režija predstave je modernistička i po mom mišljenju ima za cilj da u potpunosti komunicira sa savremenim gledaocem i da rasvetli po čemu je ta žena bila toliko izuzetna da se veliča kroz vekove, da ona i za nas danas bude važna i aktuelna. Kada u komadu Jelenu Anžujsku njena kćerka Brnča upita zašto gradi svetinje, ona odgovara: „Da se udruže lepota kamena i lepota duše. Da kad naše trošno telo zemlja upije, da ta lepota svedoči da smo bili na zemlji. Da smo bili više od seni, više od imena.”

Šta se promenilo kod nas od vremena Jelena Anžujske? Kakav je položaj žene u muškom svetu danas?

Današnje vreme se teško može porediti sa srpskim srednjim vekom, kao i položaj žena tada i sada. Nisam sklona i ne volim da generalizujem što mi se čini da je neophodno kako bih uopšteno govorila o položaju žena danas. Mogu da kažem da borba Jelene Anžujske i dalje traje, borba za devojke, za sirote, borba za pismenost, borba za umetnost, za lepotu, borba za čestit i dostojanstven život, za život bez nasilja.

Kako pronalazite nit sa heroinama koje tumačite?

Moj divni dragi kolega Bane Vidaković, koji u predstavi virtuozno tumači lik poverenika Radana, nedavno je posle jedne probe rekao da naš posao ne treba dodatno mistifikovati i komplikovati, niti se truditi da sve objasnimo jer je po sebi stvar teško objašnjiva i neuhvatljiva. Dovoljno je samo da postavimo pitanje otkud taj poriv u nama, šta nas glumce tera da se penjemo na daske pozornice i u svetlu pred gomilom ljudi razgolićujemo svoju dušu i bivamo srećni kad uspemo da celog sebe damo publici. Isto tako ne bih umela tačno da vam kažem kako se i kad ta nit uspostavi između mene i lika koji tumačim. Na nama je da se trudimo, mislimo, probamo, gradimo dobre partnerske odnose… ali ono glavno je neuhvatljivo.

Darja Pavlovna, Sofija Subotić, Dijana, Vuka Olga Varoning Glembaj, Jelena Lozanić... samo su neke od junakinja koje ste scenski osvetlili. Kakva je vaša glumačka budućnost posle Jelene Anžujske?

Volela bih da imam taj odgovor. Opšte je poznato da glumačka profesija nosi stalnu neizvesnost. Presrećna sam što sam do sada imala priliku da i u pozorištu i na filmu tumačim ozbiljne, sadržajne ženske likove u vremenu kad vlada ozbiljna kriza sadržaja. Svakako se uloga Jelene Anžujske izdvaja od svega što sam do sada odigrala i zahvalna sam Tanji Mandić Rigonat na ukazanom poverenju i sjajnom procesu kroz koji nas je vodila.