Teška godina za biljku koja voli sunce

Pločica – U ataru sela Pločica duvanom se bave više od dve decenije, ove godine su strukovi posađeni na više od 300 hektara, a berba je u punom jeku. Iako je reč o industrijskoj biljci, koja traži mnogo sunca, ovo leto je bilo teško. Padavina iznad proseka bilo je samo u maju a onda su usledile vrućine, pa će se, kažu duvandžije, šteta tek sabirati.

„Dobro je sve počelo kada smo duvan rasađivali, pa se lepo primio, a onda su krenule visoke temperature, potom i suša, i to je trajalo ovde gotovo tri meseca. Vrućine su usporile rast, mi smo zalivali koliko smo mogli, jer vodu vučemo iz kanala i bunara, sve zavisi od pristupačnosti. Ovog leta je veći problem bila omorina u dugom trajanju, čak i za duvan. Još veći problem su bile noći kada temperatura nije spadala ispod 28 stepeni. Što kažu meteorolozi, tropske noći, pa sada imamo biljku koja jeste narasla zahvaljujući navodnjavanju, ali je list velik i tanak, a to je pokazatelj kvaliteta roda”, kaže za „Politiku” Bojan Babić, ratar iz Pločice, koji na nešto više od sedam hektara skida virdžiniju, drugu sortu po popularnosti pored berleja, dominantne sorte, jer druge ratarske kulture slabije uspevaju.

Babić još napominje da su i njihove njive zrele i za plodored, jer se oseća umor zemlje, koja sada traži punu primenu agrotehnike, što znači dublje oranje i više đubrenja. On sam proizvodi i rasad, pa je posla mnogo od početka do sledeće kampanje za godinu dana. Sada mu pak sledi što brže skidanje roda, kako vreme ne bi opet iznenadilo obilnim padavinama, što bi, kaže, bilo pogubno za ionako jedva prosečan prinos.

„Ovo je jedna skroz prosečna godina, pa se nadam da ću izvući oko dve tone po hektaru, a kvalitet je za mršavu trojku. Duvan jeste žilav, ali i izuzetno zahtevan. Kada se ubere, sledi nizanje, pa sušenje i za sve to je potrebna radna snaga. Mi idemo jedni kod drugih u ispomoć, a možda i ne bi tako da berača nije malo, jer su u jeku i drugi poljski radovi. Ovde u selu to hoće da rade samo sredovečni ljudi, posao je velik i težak, a i ne isplati se tražiti profesionalce, jer moraš da ih prijaviš, platiš doprinose. Ja s mojim površinama izlazim na kraj, pa kako se šta bere tako ide na sušenje, sortiranje i pakovanje u palete na kamion i tako će u ataru biti bar još dva meseca, u zavisnosti od zrenja sorte i vremena sadnje.

Bojan dodaje da u kraju nemaju otkupno mesto, ali da plasman olakšavaju otkupljivači koji dolaze „na noge” i robu tovare sami. Što se cene tiče, ona je ove godine, po njegovom mišljenju, „onako”, jer je „stara” i iznosi oko četiri evra za kilogram prve klase, koju ove godine – neće izvući. Naš sagovornik još svedoči da površine pod duvanom ovde stagniraju, iako je u pločićki atar zlatni list stigao pre više od dve decenije sa doseljenicima u južni Banat. Trenutno se njime bavi više od 25 proizvođača, što, dodaje, ipak nije malo, jer duvan ne bira i uspeva i tamo gde druge kulture neće.