Banatska glina oživljava terakotu drevne Etrurije

Kikinda – Jedinstveni umetnički pogon na svetu, Internacionalni simpozijum skulpture velikog formata u terakoti „Tera” okupio je na svom 45. sazivu vajare i multimedijalne umetnike iz Austrije, Francuske, Severne Makedonije i Srbije, pružajući im slobodu kakvu nema nijedan drugi atelje na svetu.

Stari pogon fabrike građevinskog materijala, pretvoren u epicentar savremenog vajarstva, drevnoj banatskoj terakoti udahnuo je novi život. Pod prstima vajara transformiše se u brojne istorijske motive i apstraktne geometrijske oblike. Rafael Sabatije, vajarka iz Francuske, inspiraciju je pronašla u klasičnim motivima.

„Stvaram konja u sedećem položaju. Zanima me kako ove životinje mogu da budu prikazane u umetnosti, posmatrano kroz istorijske statue ili slikarstvo”, navodi ona.

Goce Nanevski, vajar iz Severne Makedonije, bavi se formama inspirisanim modernim strukturama.

„Moj objekat podseća na priobalne morske ježeve, one betonske elemente koji se grade za zaštitu obale od naleta talasa”, objašnjava Nanevski.

Branko Milanović, vajar iz Vrnjačke Banje, u glini oblikuje asocijaciju na prirodu i geometriju:

„Vajam segment pejzaža koji svojom formom podseća na prevrnutu barku, sa specifičnim geometrijskim dešavanjima na samoj površini”.

Ono što je pre više od četiri decenije počelo kao smela ideja vajara Slobodana Kojića, danas je svetski fenomen sa zbirkom koja premašuje 1.200 skulptura. Kojić objašnjava da koreni ovog koncepta sežu duboko u istoriju umetnosti, sve do antičkih civilizacija.

„Moja fiks-ideja bila je vezana za činjenicu da su Etrurci, između 8. i 6. veka pre nove ere, pravili velike terakote od oko dva metra. Njihov čuveni Apolon ima 212 centimetara, i to je, verovali ili ne, do pojave „Tere” bila poslednja ozbiljna svetska produkcija skulptura velikog formata u pečenoj glini”, ističe Kojić.

„Za proteklih 45 godina kontinuiranog rada, na simpozijumu je učestvovao 281 umetnik. Dolazili su sa svih kontinenata i stvarali tokom celog meseca jula”, naglašava Sanja Radusin Smiljanić, direktorka Centra za likovnu i primenjenu umetnost „Tera”.

Sve skulpture nastale na simpozijumu, nakon procesa sušenja i pečenja u jedinstvenim pećima velikog gabarita, postaće deo bogatog fundusa muzeja „Tera”. One će ostati kao trajno svedočanstvo o kreativnoj slobodi u Kikindi, gradu koji je uspeo da od industrijskog nasleđa napravi svetski umetnički fenomen i mesto gde istorija i budućnost vajarstva govore istim, univerzalnim jezikom.