Značaj novog antifašizma

Pitanje koje bi ovih dana moglo da padne na pamet nekom od građana zapadne parlamentarne demokratije – kojih, po gruboj proceni, ima negde oko 2,3 milijarde (što čini manje od trećine svetske populacije) – glasilo bi: „Kakve su šanse da se probudim u zemlji gde vlada fašizam?” To pitanje je utoliko aktuelnije što se uskoro održavaju izbori u SAD, gde ceo demokratski svet sa zebnjom iščekuje njihove rezultate. U slučaju Trampove pobede, to bi lako mogli da budu i poslednji izbori. Nakon prvog pitanja, pomenuti imaginarni građanin (recimo da je iz EU) mogao bi da postavi i drugo: „Kakvim zaštitnim mehanizmom raspolaže moja vlada da spreči fašizam?”

Evropski parlament je 2019. doneo poslednju rezoluciju (od četiri u nizu), pod nazivom „Važnost evropskog sećanja za budućnost Evrope”, čiji je glavni cilj bio osuda totalitarnih režima i propagiranja mržnje. U osnovi, zajedničko tim rezolucijama jeste to što su, pod pojmom totalitarizma, nastojale da izjednače istorijsko iskustvo komunizma i fašizma. Kao što znamo, nakon Drugog svetskog rata čitav svetski demokratski poredak bio je zasnovan na Atlantskoj povelji, a sama EU (kroz razne svoje organizacione faze) stvorena je na antifašističkoj tradiciji. Stoga se pomenute rezolucije mogu smatrati onim što odista i jesu: retrospektivnim pokušajem da EU utvrdi svoj zajednički identitet svojevrsnim retuširanjem prošlosti, gde će njena uloga, kao objedinjavajućeg faktora u borbi protiv fašizma, u dobroj meri biti korigovana, da ne kažemo mitologizovana. Jer, između ostalog, gde su iz opšte slike nestali svi oni silni kolaboranti i simpatizeri fašizma, kojih je svakako bilo?

Dakle, sama EU promoviše priču kako je moderna Evropa nastala u sveobuhvatnom otporu prema fašizmu, koji sada određuje njen identitet. U isto vreme, kao sunđerom iz kolektivnog sećanja prebrisani su zločini liberalnog kapitalizma s kraja Drugog svetskog rata (stotine hiljada Nemaca pobijenih u tepih-bombardovanju Drezdena i drugih gradova, kao i civilne žrtve u Japanu). I ne samo to. Druga važna komponenta savremenog evropskog identiteta je hladni rat, s liberalnim delom Evrope postrojenim nasuprot imperijalnom Sovjetskom Savezu (državni socijalizam). Ono što zvanična istorija EU tendenciozno prećutkuje jeste da se u to vreme kao prvi borac protiv Sovjetskog Saveza (i socijalizma uopšte) pojavljuje ne liberalizam, nego fašizam. Upravo iz tog čvora proizlazi i nauk o dva totalitarizma, koji države bivšeg sovjetskog bloka, gde je na vlasti krajnja desnica (poput Poljske i Mađarske) koriste za promovisanje teze da je komunizam opasniji neprijatelj od fašizma (u čemu se čak otvoreno služe retorikom i idejama samog fašizma). U krajnjoj konsekvenci, to bi značilo da ko god spominje tezu o dva totalitarizma čini to danas ne da bi se obračunao s fašizmom, već s komunizmom.

Po rečima publiciste Zlatoja Martinova, značajni elementi današnjeg neofašizma manifestuju se, pre svega, „u odbijanju svake čvršće nadnacionalne integracije, uz istovremeno zalaganje za ekskluzivni suverenizam nacije”. Pošast populizma zahvatila je ne samo EU, nego i SAD. Iako eminentno američki, desničarski „alt-rajt” pokret raširio se Evropom, potpomognut autokratskim režimima od Putina do Orbana. Zabrinjavajuće je stanje u Belgiji, Holandiji, čak i u Švedskoj, čije vlade već stoje na ivici fašizma. Nema velike razlike između pokliča „Iber ales!” i „Učinimo Ameriku ponovo velikom!”

Na kraju, mogli bismo da odgovorimo i na ono pitanje s početka teksta: Ne, nema institucionalnog zaštitnog mehanizma protiv novog fašizma. Liberalna demokratija je u dubokoj krizi i teško se može odupreti izazovu „nove sveže krvi” (kako sebe doživljavaju populisti). Istorija nas uči da svet oduvek stoji tek na korak između pakla i čistilišta. Ako ga nešto spasava, to je svesni napor pojedinca, koji najmanje što može da učini jeste da budno pazi na granice slobodnog i demokratskog društva, u kojem – ako ima sreće da je u onoj privilegovanoj trećini čovečanstva – i sam živi. U tome je i suština savremenog antifašizma.

Prevodilac i esejista

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista