Значај новог антифашизма

Питање које би ових дана могло да падне на памет неком од грађана западне парламентарне демократије – којих, по грубој процени, има негде око 2,3 милијарде (што чини мање од трећине светске популације) – гласило би: „Какве су шансе да се пробудим у земљи где влада фашизам?” То питање је утолико актуелније што се ускоро одржавају избори у САД, где цео демократски свет са зебњом ишчекује њихове резултате. У случају Трампове победе, то би лако могли да буду и последњи избори. Након првог питања, поменути имагинарни грађанин (рецимо да је из ЕУ) могао би да постави и друго: „Каквим заштитним механизмом располаже моја влада да спречи фашизам?”

Европски парламент је 2019. донео последњу резолуцију (од четири у низу), под називом „Важност европског сећања за будућност Европе”, чији је главни циљ био осуда тоталитарних режима и пропагирања мржње. У основи, заједничко тим резолуцијама јесте то што су, под појмом тоталитаризма, настојале да изједначе историјско искуство комунизма и фашизма. Као што знамо, након Другог светског рата читав светски демократски поредак био је заснован на Атлантској повељи, а сама ЕУ (кроз разне своје организационе фазе) створена је на антифашистичкој традицији. Стога се поменуте резолуције могу сматрати оним што одиста и јесу: ретроспективним покушајем да ЕУ утврди свој заједнички идентитет својеврсним ретуширањем прошлости, где ће њена улога, као обједињавајућег фактора у борби против фашизма, у доброј мери бити коригована, да не кажемо митологизована. Јер, између осталог, где су из опште слике нестали сви они силни колаборанти и симпатизери фашизма, којих је свакако било?

Дакле, сама ЕУ промовише причу како је модерна Европа настала у свеобухватном отпору према фашизму, који сада одређује њен идентитет. У исто време, као сунђером из колективног сећања пребрисани су злочини либералног капитализма с краја Другог светског рата (стотине хиљада Немаца побијених у тепих-бомбардовању Дрездена и других градова, као и цивилне жртве у Јапану). И не само то. Друга важна компонента савременог европског идентитета је хладни рат, с либералним делом Европе постројеним насупрот империјалном Совјетском Савезу (државни социјализам). Оно што званична историја ЕУ тенденциозно прећуткује јесте да се у то време као први борац против Совјетског Савеза (и социјализма уопште) појављује не либерализам, него фашизам. Управо из тог чвора произлази и наук о два тоталитаризма, који државе бившег совјетског блока, где је на власти крајња десница (попут Пољске и Мађарске) користе за промовисање тезе да је комунизам опаснији непријатељ од фашизма (у чему се чак отворено служе реториком и идејама самог фашизма). У крајњој консеквенци, то би значило да ко год спомиње тезу о два тоталитаризма чини то данас не да би се обрачунао с фашизмом, већ с комунизмом.

По речима публицисте Златоја Мартинова, значајни елементи данашњег неофашизма манифестују се, пре свега, „у одбијању сваке чвршће наднационалне интеграције, уз истовремено залагање за ексклузивни суверенизам нације”. Пошаст популизма захватила је не само ЕУ, него и САД. Иако еминентно амерички, десничарски „алт-рајт” покрет раширио се Европом, потпомогнут аутократским режимима од Путина до Орбана. Забрињавајуће је стање у Белгији, Холандији, чак и у Шведској, чије владе већ стоје на ивици фашизма. Нема велике разлике између поклича „Ибер алес!” и „Учинимо Америку поново великом!”

На крају, могли бисмо да одговоримо и на оно питање с почетка текста: Не, нема институционалног заштитног механизма против новог фашизма. Либерална демократија је у дубокој кризи и тешко се може одупрети изазову „нове свеже крви” (како себе доживљавају популисти). Историја нас учи да свет одувек стоји тек на корак између пакла и чистилишта. Ако га нешто спасава, то је свесни напор појединца, који најмање што може да учини јесте да будно пази на границе слободног и демократског друштва, у којем – ако има среће да је у оној привилегованој трећини човечанства – и сам живи. У томе је и суштина савременог антифашизма.

Преводилац и есејиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа