Arhitektura u službi veličanja totalitarnih režima

Palata parlamenta u Bukureštu najveća je administrativna zgrada u Evropi i druga u svetu, odmah iza Pentagona. Da bi se izgradila i kako bi se podigli prateći objekti, raseljeno je 9.000 porodica, porušeno sve u krugu od šest kvadratnih kilometara uključujući stadion, bolnice, više od 20 crkava i sinagoga. Svi elementi od kojih je zidana „Kuća naroda”, kako ju je nekadašnji rumunski predsednik Nikolaje Čaušesku nazivao, rumunskog su porekla, jer je zamišljena kao simbol nacionalnog bogatstva. Prema mišljenju Aristotela Kalisa, profesora moderne i savremene istorije na Univerzitetu Kil u Velikoj Britaniji, u svim režimima, a naročito totalitarnim, arhitektura ima ulogu u personifikaciji moći. Zgrade moraju da budu velike i impresivne, ili se prave upečatljive skulpture koje su rasute širom zemlje kako bi ljudi svakodnevno gledali u njih.

Paradoksalno, nisu demokratije, već diktature pružile arhitektama najviše slobode da iza sebe ostave monumentalne građevine u periodu između dva svetska rata.

„Od revolucionarnog Sovjetskog Saveza do talasa međuratnih autoritarnih vlasti u Centralnoj, Južnoj i Istočnoj Evropi, izazovu apsolutizma nisu mogle da odole mnoge arhitekte. S porastom totalitarne moći postalo je neizbežno da će arhitektura biti korišćena kao oruđe za kontrolu društva”, istakao je Kalis na predavanju „Ikonički fašizam u kamenu – arhitektura kao umetnost političke utopije” u Matici srpskoj.

Ovu blisku vezu između građevinarstva i moći potvrđuju i neki od najpoznatijih monumentalnih projekata iz prošlosti izgrađeni u Sovjetskom Savezu, Italiji i Nemačkoj u vreme vlasti Josifa Staljina, Benita Musolinija i Adolfa Hitlera. „Spomenici totalitarizma kao što su Staljinovi neboderi u Moskvi, Musolinijev san o savršenom gradu na periferiji Rima – sadašnji EUR distrikt, područje koje je tridesetih godina prošlog veka izabrano kao mesto za Svetsku izložbu 1942. koju je Benito Musolini planirao da otvori kako bi proslavio dvadeset godina fašizma, ili Hitlerovi Kongresni tereni Rajha u Nirnbergu svedoče o tome”, istakao je Kalis osvrćući se na mesto gde su marširali SS oficiri. S obzirom na to da je Hitler smatrao da Nemci pate od kompleksa inferiornosti, ovakva zdanja trebalo je da podignu samopouzdanje nacije.

Ipak, smatra Kalis, arhitektura u fašističkoj Italiji uživala je posebnu vezu sa „ikoničnim”, što je izdvaja od nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza. „Koristim izraz ikonično, ne samo u smislu prestižnih građevina koje impresioniraju svojom veličinom, već i kao vizuelnu ideju o utopiji kroz arhitektonske forme koje su proaktivno interpretirale fašističku suštinu i davale konkretan oblik identitetu režima. Na ovaj način, italijanska ikonična arhitektura obavljala je političku funkciju najvišeg reda, težeći ka tome da bude programska deklaracija utopijske budućnosti koja tek treba da se ostvari”, naveo je Kalis, citirajući reči istoričara Rodžera Grifina, koji je arhitekturu fašističke Italije opisivao kao „totalitarni liberalizam”, kako bi naglasio da je duče prihvatao raznolikost, za razliku od firera u Nemačkoj.

„Pjetro Marija Bardi, uticajni novinar koji je pisao o infrastrukturi, 1931. je tražio od Musolinija zvaničnu podršku za modernističku arhitekturu. On je to uradio u ime mladih italijanskih arhitekata koji su pripadali tada jednoj novoj grupi koja je želela da njihovo stvaralaštvo bude priznato kao arhitektonski kanon fašističke države. Bardijeva molba nije ubedila diktatora da podrži mladiće za koje je lobirao. Međutim, sama činjenica da se mogla povesti takva rasprava o ulozi arhitekture naglašava koliko je veza između politike i ove profesije postala duboka”, kaže profesor moderne i savremene istorije.

Ulise Stakini bio je jedan od omiljenih Musolinijevih arhitekata. Prema njegovom projektu je u Milanu, kolevci fašizma, izgrađen stadion Đuzepe Meaca poznat kao San Siro. Takođe i mnoge značajnije institucije u gradu, kao i železnička stanica. Ta zgrada kojom dominira beli mermer sagrađena 1931, ali tada je imala drugačiju namenu. Sa perona 21 kretao je voz koji je jevrejske zarobljenike prevozio u Aušvic i druge logore. Danas je taj peron memorijalni centar, napravljen u znak sećanja na stradale žrtve.