Linije izražaja Dragana Šijačkog

Novi Sad – Mali, sasvim intimni, galerijski prostor iz umetničkog okrilja novosadskog kafea „Grafiti” u centru grada, okupio je brojne ljubitelje umetnosti Dragana Šijačkog, na otvaranju slikareve izložbe „Splet okolnosti”. U opuštenoj, srdačnoj atmosferi minulog petka, domaćin tog kutka Miodrag Miša Perić, koji je i sam slikar, ali i kolekcionar umetnina i starina, zazvonio je porculanskim zvoncem za pažnju i uz nekoliko prijateljskih reči otvorio izložbu.

– Kako je neko primetio, drago je videti sve ljude na jednom mestu, iz starog Novog Sada. Neki i nisu iz Novog Sada, ali okej, mi ćemo ih prihvatiti – kazao je u šaljivom tonu Miša Perić, zadirkujući u stare gradske priče o suživotu na ovim prostorima.

Ovde u Galeriji „G spot” izgleda da nema okolnosti koje bi novu izložbu Dragana Šijačkog (1964, Nadalj) zadesile kao njegovu prošlogodišnju, simboličnog naslova „Re-vizija”, u domu kulture u Srbobranu, gde je zbog lokalnih „direktiva” prekinuta pre vremena.

Posle tog događaja, on danas, kako kaže za „Politiku”, nema osećaj ogorčenosti koji bi podvukao crtu na njegove ponovne dolaske u Srbiju iz Zagreba, gde duže vreme živi.

– Nemam taj osećaj, jer Srbiju ne čini vlast, nego narod. Ovde sam i rođen, nemam razloga da bežim nigde – kaže Šijački koji smatra da se umetnici mogu oslanjati na privatne galerije, ako već državne ne rade svoj posao ili ga rade, kako navodi, za podobne.

Ovog puta u Novi Sad je doneo svoje grafike i „objekte” od kamenja i mermera. Novi Sad je jedna od njegovih životnih stanica gde je završio studije slikarstva na Akademiji umetnosti (1994) i izlagao u više navrata, a poslednji put pre tri godine.

– Ovo je moja najteža izložba do sada, ne zbog rada, nego zbog kamenja – kazao je Šijački na otvaranju izložbe „Splet okolnosti”.

Mnogo toga u životu splet je okolnosti, pa je tako bilo i sa ovom izložbom u Novom Sadu, naveo je umetnik za naš list. Dugo su se oko nje dogovarala njih trojica umetnika i prijatelja, ali je na kraju ispalo, kako kaže, da se najbolje putuje kad putuješ sam.

– Splet okolnosti bio je i da sam pronašao neko kamenje i samo sam intervenisao na objektima, takoreći na otpadu od mermera i drveta. Dodavao sam im svoje elemente i povezivao sa grafikama – objašnjava.

Izložene grafike u tehnici suve igle – monotipije, rađene su 1998. i izlagane u Parizu, a umetnik kaže da ih je po povratku kući pronašao posle 25 godina.

– Povezivao sam tu dinamiku linija u nekom, uslovno rečeno, beskrajnom prostoru, koje se negde sreću i prepliću, seku i presecaju. Te niti se i rastaju i sastaju i čine nove oblike, celine, novu geometriju. Linija, po meni, možda je najdinamičnije geometrijsko izražajna. Krenuo sam po onoj staroj, manje je više, da ne zasitim ni ljude ni priču, da se to ne zavuče u neki narativ – dodaje.

Poslednjih godina naročito se bavi istraživanjem likovnosti u geometriji, a ovo sada je njegov prvi „izlet” u vajarstvo i prostor.