Линије изражаја Драгана Шијачког

Нови Сад – Мали, сасвим интимни, галеријски простор из уметничког окриља новосадског кафеа „Графити” у центру града, окупио је бројне љубитеље уметности Драгана Шијачког, на отварању сликареве изложбе „Сплет околности”. У опуштеној, срдачној атмосфери минулог петка, домаћин тог кутка Миодраг Миша Перић, који је и сам сликар, али и колекционар уметнина и старина, зазвонио је порцуланским звонцем за пажњу и уз неколико пријатељских речи отворио изложбу.

– Како је неко приметио, драго је видети све људе на једном месту, из старог Новог Сада. Неки и нису из Новог Сада, али океј, ми ћемо их прихватити – казао је у шаљивом тону Миша Перић, задиркујући у старе градске приче о суживоту на овим просторима.

Овде у Галерији „Г спот” изгледа да нема околности које би нову изложбу Драгана Шијачког (1964, Надаљ) задесиле као његову прошлогодишњу, симболичног наслова „Ре-визија”, у дому културе у Србобрану, где је због локалних „директива” прекинута пре времена.

После тог догађаја, он данас, како каже за „Политику”, нема осећај огорчености који би подвукао црту на његове поновне доласке у Србију из Загреба, где дуже време живи.

– Немам тај осећај, јер Србију не чини власт, него народ. Овде сам и рођен, немам разлога да бежим нигде – каже Шијачки који сматра да се уметници могу ослањати на приватне галерије, ако већ државне не раде свој посао или га раде, како наводи, за подобне.

Овог пута у Нови Сад је донео своје графике и „објекте” од камења и мермера. Нови Сад је једна од његових животних станица где је завршио студије сликарства на Академији уметности (1994) и излагао у више наврата, а последњи пут пре три године.

– Ово је моја најтежа изложба до сада, не због рада, него због камења – казао је Шијачки на отварању изложбе „Сплет околности”.

Много тога у животу сплет је околности, па је тако било и са овом изложбом у Новом Саду, навео је уметник за наш лист. Дуго су се око ње договарала њих тројица уметника и пријатеља, али је на крају испало, како каже, да се најбоље путује кад путујеш сам.

– Сплет околности био је и да сам пронашао неко камење и само сам интервенисао на објектима, такорећи на отпаду од мермера и дрвета. Додавао сам им своје елементе и повезивао са графикама – објашњава.

Изложене графике у техници суве игле – монотипије, рађене су 1998. и излагане у Паризу, а уметник каже да их је по повратку кући пронашао после 25 година.

– Повезивао сам ту динамику линија у неком, условно речено, бескрајном простору, које се негде срећу и преплићу, секу и пресецају. Те нити се и растају и састају и чине нове облике, целине, нову геометрију. Линија, по мени, можда је најдинамичније геометријско изражајна. Кренуо сам по оној старој, мање је више, да не заситим ни људе ни причу, да се то не завуче у неки наратив – додаје.

Последњих година нарочито се бави истраживањем ликовности у геометрији, а ово сада је његов први „излет” у вајарство и простор.