Zatvor je ogledalo društva

Ovogodišnji 58. Bitef ušao je u drugo poluvreme. Poklonicima novih teatarskih tendencija u samoj završnici festivala predočena je predstava „Palmasola – zatvorsko selo”, u režiji Kristofa Frika, nastala u produkciji „Klara Teaterprodukcionen” iz Bazela. Zasnovan je na višegodišnjem istraživanju jednog od najozloglašenijih zatvora na svetu, takozvanog zatvorskog sela Palmasola u gradu Santa Kruz de la Sijera u Boliviji. Kreativni tim 58. Bitefa dugo je tragao za adekvatnom lokacijom izvođenja ove predstave. Za susret sa beogradskom publikom sinoć i večeras (20 sati) odabrali su prostor u Ciglani (Klub ljubitelja teške industrije).

Ovaj zatvor izgrađen je kasnih osamdesetih godina prošlog veka i u njemu trenutno živi više od 6.000 muškaraca i žena, od kojih je samo četvrtina zvanično osuđena.

Kristof Frik, gost Beograda i Bitefa, svoja iskustva podelio je sa nama u intervjuu za „Politiku”. On i njegov tim jedina su umetnička trupa koja je do sada dobila dozvolu da provede neko vreme u Palmasoli, da razgovara sa zatvorenicima i drugim akterima ovog specifičnog sistema i uopšte dokumentuje svoj boravak tamo. O tome šta je bila osnovna građa za predstavu, naš sagovornik kaže:

– Interesovala me je suprotstavljenost bolivijske i evropske percepcije zatvora. Zbog toga je lik „gringa”, Evropljanina uhapšenog zbog šverca droge, nama tako bitan. On nema predstavu kako zakoni zatvora funkcionišu. Mora da se prilagodi, za veoma kratko vreme i u veoma surovim uslovima.

Hteli smo i da ispitamo da li je „normalan” život uopšte moguć u zatvorskim uslovima.

Vi i vaša trupa prvi ste koji su uspeli da dobiju dozvolu da provedu neko vreme u Palmasoli, razgovaraju sa zatvorenicima i drugim akterima u okviru tog specifičnog sistema. Šta vas je navelo da promišljate takvu priču?

Iskustvo je bilo, naravno, veoma različito za bolivijske i evropske kolege. Bolivijci su znali šta da očekuju. Horhe Antonio Arijas bio je dva puta utamničen u Palmasoli, Omar Kalisaja Kalisaj živeo je na ulici kao dete, pa je tako došao u kontakt sa svetom kriminala, Marija Tadeo Urzagaste radio je u popravnom domu kao poverenik za izvršenje uslovnih osuda, a naš dramaturg Jonatan Tores u više navrata je, kao novinar, izveštavao o zatvoru. Evropljani u našem timu, s druge strane, nisu imali predstavu o tome, i iskreno govoreći: bili su u strahu. Strahovali smo da će nas paralisati surovost zatvora. Međutim, tokom rada u zatvoru doživeli smo intenzivne ljudske susrete i to je ono što je napravilo snažnu protivtežu. Zatvorenici su čeznuli da pričaju o realnostima života u zatvoru i to je bilo preplavljujuće osećanje za sve nas. Često smo morali da korigujemo sopstvene predrasude.

Palmasola priča o strategijama preživljavanja neophodnim da se izdrži u tako nepovoljnim društvenim i životnim okolnostima. Kakva su ta profesionalna i životna iskustva?

Zatvor je vrlo precizno ogledalo društva. Možete da pretpostavite da su bolivijski zatvorenici bili suočeni sa korupcijom i nasiljem i tokom života na slobodi. U zatvoru Palmasola ili ste na vrhu hijerarhije i imate moć ili se trudite da ne dospete u nevolju i sukob ni sa kim, jer su posledice uglavnom vrlo surove. Ono što ovu priču čini još intenzivnijom jeste način na koji je ispričana, pošto publika nije samo puki posmatrač koji iz tame i udobnosti svojih sedišta zuri u nešto što je geografski i emotivno daleko od nas.

Ispričajte nam neku anegdotu, ličnu opservaciju...

Publika prati glumce tokom izvođenja. Za nas je uvek interesantno da posmatramo kako se publika ponaša. Koliko brzo shvate pravila komada, pa stoga, do određene mere, i pravila zatvora? Da li gledaoci stoje u ćošku ili trče za glumcima? To je uzbudljiv proces učenja za grupu u kratkom periodu.

Šta znači živeti u ovom zatvorskom selu?

To umnogome zavisi od svačije lične situacije. Većina zatvorenika koja tu boravi zatočena je zbog sumnje. Po pravilu imaju malo novca i prepušteni su na milost i nemilost strukturi unutar zatvora koja je nalik na mafijašku, ali i korumpiranom zatvorskom sistemu. Neki se prilagode uslovima i izgrade neku vrstu prebivališta koje ponekad uspeju čak i da iznajme ili prodaju. Oni na vrhu hijerarhije uglavnom služe maksimalne kazne, te zato nemaju više šta ni da izgube.

Kako se vaša predstava uklapa u slogan ovogodišnjeg Bitefa: „Lepota (ne)će spasiti svet”?

Na ovo pitanje najbolje mogu da odgovorim tako što ću ispričati kako je uopšte došlo do ove produkcije. U Boliviju sam zapravo otputovao sa glumcem Nikolom Fricenom da bih pokrenuo projekat o neverovatno bogatom biodiverzitetu te zemlje i opasnostima koje mu prete. Međutim, što se više javljalo pitanje o uslovima života naroda, to se češće pominjao zatvor Palmasola. To je dovelo do promene trenutnog fokusa produkcije. Nismo mi tražili zatvor, već je on zakucao na naša vrata.