Slika Srbije u ogledalu veštačke inteligencije

Jedna od prvih lekcija iz sociologije odnosi se na identitet. Obično se kaže da je identitet slika koju imamo o sebi. Na toj slici dominira ono što nas izdvaja od drugih. Društveni identitet se odnosi pak na to kako nas drugi vide.

Živimo u vreme sve raznovrsnijih, ali i sve površnijih često virtuelnih kontakata u kojima slika koju emitujemo o sebi predstavlja važan preduslov za način na koji nas drugi vide. Slično se može reći i za nacionalni identitet. Identitet bilo da je lični bilo nacionalni utiče na osećaj samopoštovanja i samovrednovanja. S obzirom na to da su ljudi društvena bića, od razvijenosti identiteta zavisi i stepen grupne solidarnosti i zajedništva. Sve to utiče na grupnu koheziju i stabilnost, što naročito postaje bitno u kriznim vremenima.

Pojednostavljeno rečeno, postoje dve slike o Srbiji koje projektuju različiti mediji. Mediji naklonjeni vlasti stvaraju sliku o politički nezavisnoj, ekonomski uspešnoj, maloj, ali snažnoj Srbiji. Opozicioni mediji, s druge strane, trude se da Srbiju predstave kao ekonomski zaostalu, korumpiranu, nedemokratsku i antievropsku zemlju. U poređenju sa tom slikom užasa – pred kojom crvene Munkov „Krik”, Pikasova „Gernika” i Žerikov „Splav meduze”, ono kako nas drugi vide deluje kao likovna pastorala.

Uprkos očiglednim razlikama, na obema slikama dominiraju politički i ekonomski motivi. Za nacionalni identitet je, međutim, mnogo važnija pozadinska perspektiva koju čine kulturni i socijalni pejzaži. Oni daju atmosferu čitavoj slici i teže ih je promeniti.

Pitao sam veštačku inteligenciju da vizuelizuje nacionalni identitet Srbije. Evo koje elemente taj virtuelni um ističe u prvi plan: srpska narodna nošnja, koja, bez obzira na regionalne razlike, ima bogato vezene motive i detalje; ikonička arhitetktura srpskih pravoslavnih hramova i manastira, koja pokazuje centralnu ulogu religije u srpskom identitetu; grb i zastava ispunjeni političkom i istorijskom simbolikom; pejzaži brdovitih predala, reka, planina, polja, vinograda i šuma koji dopunjuju agrarnu dimenziju nacionalnog identiteta; slave kao specifičan običaj porodičnog okupljanja sa bogatim trpezama u slavu porodičnih svetaca; istorijske ličnosti iz loze Nemanjića, Karađorđe i Miloš kao rodonačelnici dve moderne dinastije, i naravno Tesla. Ukratko, tradicija, religija i prirodne lepote čine sliku Srbije koju vidi AI.

Ovu bajkovitu predstavu dopunjava slika moderne Srbije. Na njoj AI prepoznaje modernu arhitekturu u kojoj se ističu: „Beograd na vodi”, Most na Adi, Sava centar, MSU i zgrada Narodne skupštine; tehnološki napredak, u kome ponovo glavnu ulogu ima lik Nikole Tesle, ali i brzo rastući IT sektor; savremeni kulturni identitet koji oblikuju mladi ljudi, umetnički događaji i festival „Egzit”; spoj tradicije i modernog života koji se vidi u restoranima i na gradskim trgovima; ekološke inicijative i ulaganje u održivi razvoj i zaštitu prirode. Na međunarodnoj sceni AI Srbiju prepoznaje kroz evropske integracije i Ekspo.

Uz sve kritičke primedbe koje bi se mogle uputiti ovim veštački generisanim slikama, ostaje činjenica da su one mnogo realističnije, sadržajno bogatije i savesnije izrađene od onih koje nam nude tabloidi i tabloidne televizije.

Upravo potreba da se mladi naraštaji socijalizuju usvajajući sadržinski bogatu sliku o Srbiji našla je svoj izraz u projektu „Nacionalna čitanka”. Prvi tom pod nazivom „Riznica” za prvi i drugi razred osnovne škole pojavio se nedavno u izdanju Zavoda za udžbenike. Suprotno malicioznim najavama, ova čitanka je, kao što joj i samo ime kaže, riznica onoga najboljeg što je srpska kultura iznedrila a što deca tog uzrasta mogu da usvoje. Nacionalna čitanka ističe prirodne lepote Srbije, upoznaje decu sa tradicijom većinskog naroda i njegovu povezanost sa ostalim narodima sa kojima žive u istoj zemlji. Osnovni cilj čitanke je buđenje i negovanje ljubavi prema domovini.

U delu o jeziku i pismu čitanka ističe osobenost koju srpska kultura ima zahvaljujući Vuku, ali se ukazuje i na lepotu različitosti koju čine svi narodi koji žive u Srbiji. Čitanka promoviše etiku znanja povezujući srpske kulture ne sa velikim ratnicima već sa prosvetiteljima kakvi su bili Sveti Sava, Dositej i naravno Tesla. Osim kroz jezik, srpska kultura se predstavlja kroz običaje, ali i kroz značajna imena moderne muzičke, likovne i književne umetnosti kao što su Mokranjac, Nadežda Petrović, Desanka Maksimović i Duško Radović. Treba se nadati da će i AI naučiti nešto iz ove čitanke.

Možda bi se autorima „Riznice” moglo zameriti što u čitanci nije bilo mesta za sportiste koji su bitno uticali na sliku Srbije u svetu i bar na neke moderne arhitektonske podvige, ali verovatno će za takve elemente biti mesta u narednim tomovima za više razrede. Postoji zebnja kako će Nacionalna čitanka predstaviti novije istorijske događaje. Zabodeni i zarobljeni u devedesetim godinama prošlog veka, neretki aktuelni tumači tih zbivanja bi da ih utisnu kao označavajući beleg u srpski nacionalni identitet. Čak ni veštačka inteligencija, međutim, ne pominje Miloševića, Mladića i Karadžića s tim u vezi, pa nema razloga da se – bez obzira da li se neko ponosio ili stideo njihovog dela – oni povezuju sa srpskim nacionalnim identitetom jer su neuporedivi sa Stefanom Nemanjom, Nikolom Teslom pa čak i Novakom Đokovićem ili košarkaškom reprezentacijom Srbije.

Možda neki narodi i države imaju potrebu da u mit o svom nastanku ugrade i preuveličavaju do besmisla neke ličnosti i događaje iz devedesetih, ali to ne bi trebalo da brine, a posebno ne da utiče na sliku nacionalnog identiteta Srbije. Možda samozvani stručnjaci za Balkan imaju interes da po hiljadu puta ponavljaju kako Srbija zato što ne priznaje kosovsku državnost „i dalje vodi agresivnu regionalnu politiku zasnovanu na konceptu srpskog sveta”; možda sledeći iste te interese njihovi lokalni epigoni imaju potrebu da Srbiju predstavljaju kao crnu rupu u inače uzornom demokratskom okruženju. Sigurno je, međutim, da ne postoji način da se to promeni. Jedino što Srbija može jeste da gradi i emituje sliku o sebi na način na koji to pokazuje prvi tom Nacionalne čitanke ili bar veštačka inteligencija.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista