Sa muzikom u bolji svet

U „Bulevaru zvezda”, tekućoj sezoni Beogradske filharmonije, jedna zvezda je posebna i – neumorno „treperi”. Zaista je pravi događaj upoznati violinistu Ivrija Giltisa, koji se ni u 87. godini ne predaje pred publikom, što će potvrditi i večeras na Kolarcu. Reči ovog neobičnog maestra u džinsu otisak su jedne kreativne duše i sve što kaže ima „zvuk” humanog i humornog. Kad brzim tempom prođemo kroz njegovu životnu priču čujemo: rođen u Haifi (Izrael), od roditelja poreklom iz Rusije, sa pet godina već je vlasnik violine, još kao dečak on je na Pariskom konzervatorijumu, završava ga i nastavlja da uči kod Eneskua i Tiboa. Sve to prekinuće rat i mladi Giltis se pred nacizmom „povlači” u Englesku, dolazi mir i prava karijera – koncerti širom sveta, sa orkestrima kao što su Njujorška, Berlinska, Izraelska filharmonija... Danas je Ivri Giltis legenda violinizma, pravi svetski čovek koji govori sedam jezika i živi, kao u mladosti, u Parizu.

Više od osam decenija ne razdvajate se od vašeg instrumenta. Šta se u tom dugom periodu promenilo u violinizmu?

Po meni, promenili su se samo violinisti. Da li nabolje ili nagore, teško je reći. Veliki, mudri Šekspir govorio je: „Stvari nisu ni dobre ni loše, nego onakve kako ih mi vidimo”. Za sebe kažem da sam mit, a mitovi nisu stvarni. Prema tome, ja i nisam ovde. Ipak, da ih nema ne bi bilo ni civilizacije kakvu poznajemo.

Koja muzika vašoj violini najviše prija?

Ono što ne volim, što mi se ne sviđa, ja i ne sviram. Ono što zasviram ja to i zavolim. Nikad nisam voleo da izdvajam određena dela. To vam je kao imati jednu ženu i ne diviti se nijednoj drugoj... Čak ni Mona Lizi.

Violina je bila i vaše oružje – u Drugom svetskom ratu...?

Ja sam se prijavio u britansku vojsku, mada nisam bio ni punoletan. Želeo sam da postanem ratni pilot. Glavni razlog zašto me nisu primili bio je moj vid (prstom pokazuje na desno oko). Zato sam radio u fabrici oružja, ali i zvucima violine zabavljao vojnike. To je nekakav moj ratni doprinos. Kada dođem u ove krajeve, koje i danas zovem Jugoslavija, uvek se setim vaše velike borbe protiv fašizma, pokreta otpora, u čemu ste, po meni, prednjačili u Evropi.

Uskoro će 40 godina (decembar 1968) od projekta RollingStonesRockn' RollCircus u kome ste i Vi učestvovali. Otkud klasični muzičar u jednoj proširenoj rokerskoj družini?

Pozvao me je Brajan Džons koji je svojevremeno želeo da ga učim da svira violinu. Bila je to njegova poslednja rok-predstava. „Stounsi” su u to uključili i Lenona, Joko Ono, Kleptona, mnoge poznate iz tog sveta. Događalo se to pred kamerama i ja obično kažem: Tako postadoh i glumac! Nedavno sam to ponovo bio, igrao sam sebe samog u filmu TV Arte snimanom u Izraelu.

Vi ste i ambasador dobre volje pri Unesku. Koliko ta muzička diplomatska misija pomaže svetu u kojem kao da raste deficit dobre volje?

Za te stvari muzika je prvoklasna terapija. I, ako su muzičari najbolji terapeuti, da sam nekakav ministar prosvete uveo bih, pod obavezno, da svi moraju u školi naučiti da sviraju. Bilo kako, samo neka sviraju. Sa tolikom količinom muzike sigurno bismo imali neki malo bolji svet.

Ima li još tako hrabrih u vašoj generaciji, onih bez straha od velikih koncertnih pozornica?

Ne znam ni da li sam ja uopšte hrabar. Znam samo da relativno često nastupam i da je muzika ono jedino što stvarno znam i želim. Kao oni hrabri vojnici iz tvrđave Masada, koji su dugo odolevali rimskoj opsadi, tako i ja želim da do svog poslednjeg daha ostanem violinista i čovek sa osmehom na licu.

--------------------------------------------------------

Druga zvezda zove se Štern

Još jedan ugledan gost biće večeras na podijumu Kolarca. Beogradskom filharmonijom dirigovaće Dejvid Štern, sin slavnog violiniste Isaka Šterna, inače muzički direktor Izraelske opere, ali i Simfonijskog orkestra i Opere u Sent Galenu. On je nastupao sa orkestrima visoke reputacije, na dobrim scenama i sa dobrim solistima, i tako stvarao sopstvenu „zvezdu” u svetu muzike. I malo o večerašnjem programu: violinista Giltis sviraće Introdukciju i Rondo kapričiozo K. Sen-Sansa i Poemu E. Šosona, a publika će moći da čuje i dela Dvoržaka i Bartoka.