Šmit izjednačio Aliju s Radovanom

Da li je moguće?! Posle tri decenije drvlja i kamenja isključivo na Radovana Karadžića, s kolektivnog Zapada je stigao prvi ružan glas o Aliji Izetbegoviću. Lažni v. p. Kristijan Šmit izjavio je da ni njemu nije mesto u udžbenicima u BiH. Ni nedelju dana pre toga rečeno je da nema bezviznog režima za Ruse, ali ni za Turke. To je iznenađujuće osveženje u politici SAD, EU, PIK-a, OHR-a, u BiH, pa i lažnjaka Šmita. Do sada su v. p. udarali samo po srpskoj strani, na zadovoljstvo bošnjačke, a sada su udarili istovremeno na obe. Srpska je navikla da je za sve kriva i da je Dodik problem svih problema, pa su oguglali kao magarad na batine i ne haju, a razmaženi Bošnjaci od čuda ne mogu sebi da dođu. Čak je proevropejski „Krug nezavisnih intelektualaca 99”, onomad (17. oktobra) zbog toga, al da se vlasi ne dosete nekim drugim povodom, zatražio ništa manje nego smenu, odnosno zamenu Šmita. Aliju, čije ime nosi ulica u gotovo svakom mestu u bošnjačkim kantonima, a u prestonom Sarajevu je pola glavne ulice za njega oteto zakonitom ocu nacije, voljenom drugu Titu. I sad odjedared – Šmit ga izbacio iz školskog programa s Radovanom i Mladićem i izjednačio ih kao ratne zločince.

Decenijama je Alija hvaljen i slavljen na Zapadu, gotovo i više no kod kuće, pa su Muslimani/Bošnjaci, kad već najveći i najjači u svetu tako kažu, više poverovali supersili nego vlastitom iskustvu poraza jedne katastrofalne politike. Predsednik SAD Bil Klinton je s puta po evropskim metropolama skrenuo u Sarajevsku bolnicu da se oproste, Bernar Anri Levi, intelektualna zvezda tadašnje Evrope, pisao je o Alijinom „plavom pogledu tuge i dobrote”. I šta je onda preostalo Muji i Hasi na Baščaršiji nego da ponavljaju: peke, taman, jah, jah. Ćutke su stenjali pod teretom ratnih stradanja i razaranja da im ne bi prebacili da se prave pametniji od Alije, Klintona i Levija. Elem, narativ „Alija junače, Alija sokole!”, kojim su janjičari pozdravljali sultana, ostao je zakucan u kolektivnoj svesti Bošnjaka i zato bi obračun s Alijinim nasleđem značio obračun Bošnjaka samih sa sobom. Objektivno, nije teško dokazati da je Izetbegović bio ratni zločinac. Politički je izazvao građanski rat u BiH, a to se zove „zločin protiv mira” i predstavlja zločin nad zločinima, koji je prauzrok svih potonjih zločina. Zatim, u Sarajevu je izveo najveće etničko čišćenje u BiH od 150.000 Srba. Komandno je odgovoran za hiljade Srba pobijenih u sarajevskim privatnim zatvorima i jami Kazani, zatim za ritualno klanje zarobljenika VRS u Vozući. Karla del Ponte izjavila je da je za njega taman bila pripremila optužnicu. Međutim, kolektivna autopercepcija rata ključna je za političko mišljenje i ponašanje Bošnjaka, a Zapad ih antisrpstvom pumpa već tri decenije.

Godinama se već pitam otkuda im sumanuta ideja da se političkim inženjeringom izgradnje država i nacija, od Srba, Hrvata i Muslimana može napraviti neka unitarna bosanska nadnacija u centralizovanoj državi BiH, kada, valjda znaju, to u prošlosti u više pokušaja nije uspelo. Osmanlije su privilegijama nagrađivale konverziju hrišćana u islam s ciljem da sav narod u bosanskom vilajetu postane muslimanski. Nisu uspeli, kao ni K und K monarhija, odnosno Kalaj, koji je napravio strategiju transformacije sva tri naroda u Bosance.

Komunistička SR BiH takođe je pokušavala da kroz „zajedništvo i suživot” izgradi neku vrstu jedinstvenog bosanskog identiteta upravo istovremenim suzbijanjem sva tri nacionalizma. Eksterni metod bio je obračun sa „svojatanjem i dušebrižništvom” Beograda i Zagreba, a interni – sankcionisanje nacionalista po „nacionalnom ključu”. Starije generacije sećaju se da, ako nacionalistički ispad napravi neki imam na hutbi petkom u podne, bilo je sigurno da će u kratkom roku doći na tapet i pravoslavni sveštenik, pa onda i katolički. Ako neki srpski intelektualac prekorači granicu nacionalno dozvoljenog, mogao je da se pripremi da će uskoro biti prozvan i muslimanski i hrvatski. Moglo je da se radi i o zloupotrebi u privredi: posle afere „Agrokomerc” i stradanja Fikreta Abdića, otvoren je slučaj Jole Muse u mostarskom „Aluminijumu”, a zatim Rajka Dukića u „Glinici” u Milićima. Kakav je bio efekat? Narod bi se identifikovao s nacionalno svojim, a onda bi mu laknulo kad bi nadrljao neko od njihovih: neka crkne i komšijina krava! Mentalitet naroda nadživljuje smene režima.

Kako su pronalazili te „političke slučajeve” po ključu? Tzv. Udba imala je obrađene dosijee i držala ih u fioci dok iz CK ne zatraže da se izvade. Tako se Alijina Islamska deklaracija 13 godina kiselila u fioci dok odgovornim drugovima u Bosni nije zatrebalo da posluži kao dokaz pred jugoslovenskom javnošću da se oni bore ne samo protiv srpskog i hrvatskog nacionalizma koji se iz matica preliva u BiH, nego i protiv muslimanskog, koji su objektivno favorizovali jer je bio centripetalni, a druga dva centrifugalna.

Lukavstvo republičke komunističke vlasti u Sarajevu bilo je u tome što je udarila po islamskim fundamentalistima, umesto po sekularnim nacionalistima (Muhamed Filipović, Alija Isaković, Rusmir Mahmutćehajić, Atif Purivatra...). Međutim, borba protiv verskih ekstremista (Alija, Behmen, Čengić, Kasumagić...) u „narodu koji je preuranio da bude nacija” (Esad Ćimić), upravo je na Sarajevskom sudskom procesu 1984. anonimnog vernika Aliju promovisao u nacionalnog lidera. I na kraju, po nagovoru Cimermana, on je stasao u građanina i „promotora jedinstvene BiH”. Onaj Alija Izetbegović, koji je već bio lider muslimanske nacionalne stranke SDA, kada je tvrdio da ne oseća nacionalni identitet i da mu je jednako blizak musliman iz Bosne, kao i musliman iz Maroka ili Indonezije. Onaj isti koji je napisao Islamsku deklaraciju, a ne bosansku ili bošnjačku deklaraciju, i SDA je usvojila kao programski dokument.

Šmit, odnosno pametniji koji stoje iza njega, inspirisani praksom komunističke vlasti u BiH, sada računaju da će zabranom spominjanja Alije u udžbenicima istorije Srbi lakše prihvatiti da izbrišu i Karadžića i Mladića, kao i da će ukidanje bezviznog režima za Ruse lakše progutati ako se to primeni i na Turke. Međutim, opet pogrešna procena protektorata da će simetrična prisila i nad Srbima i nad Bošnjacima, koji su u hroničnom sukobu, dovesti do njihovog uzajamnog približavanja ka jedinstvenoj državi. Efekat će biti, već se pokazalo, samo u jednoj stvari: svi protiv Šmita. Njega SB UN i Srpska nikad nisu priznali za v. p., a Bošnjaci bi se mogli prisetiti da je on bez ovlašćenja UN ipak samo nemački turista, pa mu ukinuti boravišnu dozvolu u FBiH.

Donedavno, opredeljenje za EU bilo je jedino što je zajedničko u politici oba entiteta. Ali tokom nedelje na izmaku Dodik je, na poziv Putina, bio na samitu Kazanju i večerao za glavnim stolom s državnicima koji vode većinu stanovnika planete, kontrolišu glavninu teritorije zemaljske kugle, imaju višestruko veći BDP od Evrope, o prirodnim resursima da i ne govorimo, a veze s BRIKS-om su za Ursulu fon der Lajen „crvena linija”. Prema tome, Federacija će ostati sama u čekaonici za Brisel, a jedini zajednički interes RS i FBiH ostao je odlazak Šmita. Zna on da, šta god da im uradi, Bošnjaci će klepiti ušima i na protestu Kluba nezavisnih intelektualaca okupilo ih se svega pedesetak. Više ga frustrira neuspeh akcije po uzoru na bosanske komuniste jer SR BiH je, bez obzira na tragično finale, funkcionisala i bez stranaca gotovo pola veka. Najviše ga zbunjuje asimetrično ponašanje Dodika i Vučića u odnosu na samit BRIKS-a, pa evo mu, da ga nasekira, jedno objašnjenje.

Dodik na samitu BRIKS-a ne zastupa samo Srpsku, nego i pola BiH, ali i čitav Srpski svet, posebno Srbiju, s kojom, prema Deklaraciji Svesrpskog sabora, gradi zajedničku budućnost.

Srbija je proglasila neutralnost, a Srpska da je u tome sledi. Takav aranžman omogućuje Vučiću da zanosi malo više u jednu stranu, a Dodiku na drugu, pa su srpske zemlje, u proseku neutralne. A što se tiče Šmitove arbitraže kome ima, a kome nema mesta u udžbenicima za osnovce, to je u nadležnosti entiteta, pa neka zadrže Aliju i još serbez ture koga god hoće, jer što je više razlika, to je BiH bliža mirnom razlazu. Samo da Srbe ne tužaka kod sudinice Sene.

*Profesor emeritus