Stigmatizacija je najveći neprijatelj

Stručnjaci upozoravaju da je starosna dob uživaoca narkotika sve niža, a droga sve pristupačnija. Istraživanja ne ohrabruju – deca probaju marihuanu na žurkama već u šestom i sedmom razredu osnovne škole, to znači već sa 12 godina. Neumoljiva statistika svedoči da je svaki sedmi tinejdžer u Srbiji probao neku vrstu narkotika, a da više od trećine mladih završi na psihijatrijskom odeljenju zbog korišćenja droga. Poslednjih godina zloupotreba i zavisnost od alkohola i psihoaktivnih supstanci nije u značajnom porastu kada je reč o populaciji mladih, ali je sve veći problem patološko kockanje, u razgovoru za „Politiku” ocenjuje psihijatar Diana Raketić, direktor Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Ulici Teodora Drajzera u Beogradu.

Ona ukazuje da je situacija danas kompleksnija nego pre, najpre zato što ima više novih psihoaktivnih supstanci, raznovrsnije je tržište, a te supstance su, kaže, dostupne, i na takozvanom dark onlajn tržištu, nisu više dileri na ulici kao nekad. „Sada su najviše zastupljeni amfetamini, kokain, alkohol, marihuana, a mnogo manje ima opijata. Menja se struktura i problematika. Ono šta mi sada beležimo i što se pojavljuje kao sve veći problem jeste patološko kockanje i klađenje mladih. Među nehemijskim zavisnostima tu je i zavisnost od interneta, mada u našoj ustanovi sada nema previše pacijenata u tom programu kao što ih je bilo u doba pandemije virusa korona”, sumirala je Raketićeva.

Kada mlade pitate zašto uzimaju supstance, oslanjajući se na praksu, naša sagovornica ukazuje da će mladi odgovoriti da su počeli iz dosade i radoznalosti, da teško podnose nemir, napetost, strah, strepnju i ta svoja stanja utapaju u supstance. Posebno su, ističe, vulnerabilni oni koji u porodici imaju nekoga ko uzima droge ili alkohol, ima bolest zavisnosti, i treba im pomoći ranom prevencijom.

„Kod mladih nije najveći problem to što mogu da postanu zavisni, jer mladi su i ne može se zavisnost stvoriti baš tako brzo. Problem veći od toga je niz mogućih posledica zloupotrebe supstanci na mentalno i fizičko zdravlje, kao i socijalne posledice. Morate imati u vidu da su, na primer, saobraćajne nesreće, nasilna ponašanja, pokušaj silovanja, pokušaj suicida češći kod mladih koji konzumiraju velike količine alkohola u kratkom vremenskom roku, koriste psihoaktivne supstance, ili kombinuju ova dva, nego kod onih koji ih ne upotrebljavaju”, naglašava Raketićeva.

Upozorava da se nikad ne zna kako će mozak reagovati na psihoaktivne supstance, da mladi zbog toga mogu završiti na nekoj akutnoj psihijatriji, a može im se i život završiti tragično.

„Mladi su još u razvoju, njihov mozak nije sazreo, mnogo su osetljiviji na neželjena dejstva psihoaktivnih supstanci nego odrasla populacija. Pogotovo problem je i to što mladi imaju iluziju kontrole uvereni u ideju da se njima ne može ništa loše desiti, da neće završiti u Drajzerovoj. A mi primamo decu od 16. godine pa nadalje. Imali smo i dečaka od 15 godina, jer je bilo jasno da je za nas zato što je bila u pitanju opijatska zavisnost”, razjašnjava direktorka Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti.

Kako roditelji ili vršnjaci mogu da prepoznaju problem adikcije kod mladih?

„Uvek vodite računa o sindromu budnosti i promenama u ponašanju i raspoloženju. Te tri stvari pratite. Mogu biti previše razdragani i veseli, ili pospani, odsutni, dekoncentrisani. Raspoloženja im se smenjuju od razdraganosti do toga da su neraspoloženi, ponašaju se rđavo, svađaju se, sve im smeta, optužuju vas da stalno zvocate. Mladi koji su inače socijalno inhibirani, sramežljivi, stidljivi jesu grupa pod rizikom, oni koriste supstance da bi ih, da tako kažem, otkočile, da bi se raspričali. Kad mladi odjednom postanu drčni, bezobrazni, bahati, imajte ideju da su nešto uzeli: samo alkohol, ili alkohol i marihuanu, alkohol i amfetamine, alkohol i kokain...”, dočarala je Raketićeva.

Da do zloupotrebe alkohola i psihoaktivnih supstanci ne bi došli, naglašava ona, veoma je bitno da su roditelji za dete dobar model identifikacije, da imaju poverenje u svoje dete i nevidljivu kontrolu.

„Jako je važno da nama kao roditeljima deca zaista veruju da smo tu za njih i kad je dobro i kad je loše, da ih možemo razumeti ali i da ono što nam deca kažu možemo podneti. Dete nam može obećati jednom ili dvaput a da to obećanje ne ispuni, ali ne možemo tolerisati više od toga. Ako se to opet ponovi treba da nam bude znak da dete ne može da ispuni ono što je obećalo, da nešto nije u redu i da treba da potražimo stručnu pomoć. Kod nas savetovalište radi svaki dan, ne treba vam ništa, samo dobra volja da dođete. Dođite, da vidimo da li jeste ili nije problem supstanca, možda je neko mentalno oboljenje koje se šunja a uopšte nije droga. Važno je da neko stručan proceni u kom pravcu se ide. Nama je najveći neprijatelj stigma. Naročito su devojčice stigmatizovane, među našim pacijentima odnos je otprilike jedan prema četiri u korist muškog pola, a tako je i u svetu”, poentira Raketićeva.