Persijsko-jevrejska saga o saradnji i mržnji

Iran i Izrael. Dve drevne civilizacije, dve religije, dva pogleda na svet.

Na jednoj strani potomci velikog persijskog carstva, Arijevaca i Zaratustre, a danas pripadnici jedine šiitske zemlje sveta. Na drugoj od boga odabrani narod, kolevka judaizma, država u kojoj mnogi i danas veruju da milijarde ljudi koje su živele nisu ništa više nego „dodaci velike jevrejske drame”, kako je pisao poznati izraelski novinar Josi Klajn Halevi.

Naslednici ajatolaha Homeinija i njegove države koja je jedinstven spoj islamske teokratije i republike protiv nuklearne sile, najdesnije vlade u istoriji Izraela, čiji premijer duže od decenije pokušava da ubedi vojne i obaveštajne vrhove, i američke saveznike, u svrsishodnost bombardovanja Irana koji je „egzistencijalna pretnja” jevrejskoj državi.

Stvoreno je neprijateljstvo koje prekriva čitav Bliski istok. Izrael pokušava da u Gazi uništi palestinski Hamas i Islamski džihad, koji imaju podršku Teherana. U Libanu je u toku oružani konflikt sa Hezbolasima, najmoćnijim iranskim saveznikom na Levantu. Po Siriji – čiji režim Iran podržava vojno i finansijski – Izrael selektivno udara po položajima iranske Islamske revolucionarne garde. Mosad stoji iza brojnih likvidacija iranskih naučnika koji rade na programu razvoja nuklearne tehnologije.

„Iran je legitimni cilj Izraela. Glava zmije je u Teheranu”, govorio je i pre prvog iranskog napada na teritoriju Izraela u aprilu izraelski ministar ekonomije Nir Barkat, mogući naslednik premijera Benjamina Netanjahua na mestu lidera konzervativnog Likuda. „Verujemo im kada kažu da žele da unište Izrael. Od 7. oktobra (napada Hamasa) naučili smo da verujemo našim neprijateljima i opakosti njihovog zla i njihovih ciljeva”.

Vremena podsećaju na kubansku raketnu krizu 1962, a nije uvek bilo tako. Sve do 1979, kada je stvorena Islamska Republika, rani cionisti su verovali da neće biti prihvaćeni u arapskom svetu i svoje nade su polagali u ne-Arape. Prvi izraelski premijer David ben Gurion, koji je Izrael doživljavao kao deo Evrope, a ne Bliskog istoka, bio je izričit: „Nemamo veze sa Arapima. Naš režim, naša kultura, naši odnosi nisu plod ovog regiona. Između nas nema političkih afiniteta ili međunarodne solidarnosti”.

Ben Gurion je pokušavao da ubedi SAD da je Izrael njihovo strateško uporište u regionu, ali je tadašnji američki predsednik Dvajt Ajzenhauer to odbacivao, uveren da je Vašingtonu bolje da nezavisno upravlja svojim interesima, bez pomoći Izraela. Ben Gurion je tada počeo da gradi koncept „perifernih savezništava” koja će Arape držati u sendviču. Tako su stvarane veze sa Turskom i Etiopijom, ali najvažnija je bila ona sa Iranom šaha Reze Pahlavija.

Istovremeno, Ben Gurion je razvijao još jednu ideju: „savezništvo manjina”. Tvrdio je da većina stanovnika Bliskog istoka nisu Arapi i pri tom se oslanjao, ne samo na Turke i Persijance već na verske manjine poput Kurda, Druza i libanskih hrišćana Maronita. Cilj je bio da se probude nacionalističke aspiracije kako bi se stvorile oaze savezništava u okeanu raspaljenog arapskog nacionalizma.

Izrael je ovu politiku pokušao da ostvari u praksi invazijom Libana 1982, nadajući se porazu Palestinske oslobodilačke organizacije i uspostavljanju dobrih odnosa sa Maronitima – čime bi naneo veliki udarac Siriji, koja je uz Egipat bila stub arabizma.

Iran se ispostavio kao prirodni saveznik Jevreja koji su gajili isti osećaj superiornosti naspram Arapa. Zajedno sa šahom su između 1970. i 1975. obučavani i naoružavani kurdski pobunjenici kako bi se oslabio Irak. Iran, za razliku od Izraela, nije želeo da se o saradnji javno govori. Danas, kada Iran produžava domete svojih projektila da bi gađali Izrael, a Izrael bombarduje Iran, zvuči gotovo neverovatno da su Pahlavijeva monarhija i jevrejska država radile na zajedničkom projektu proizvodnje raketa.

Premijer Jichak Rabin odustao je od strategije periferije i pokušao da sklopi mir sa Palestincima. Zaokret je Iran i Izrael postavio na suprotne strane. „Iran mora da bude identifikovan kao neprijatelj”, govorio je Rabinov savetnik Josi Alfer, dok je Šimon Peres još 1993. upozoravao da Iran želi atomsku bombu iako su mnogi u administraciji Bila Klintona smatrali da je pretnja preuveličana.

Amerikanci su ubrzo prihvatili retoriku da Teheran predstavlja pretnju iako Iran nije pokazivao agresivne ambicije i nije u vojnom smislu predstavljao opasnost ni po SAD ni po Izrael. Iran je optužen da podržava terorizam i da preko savezničkih paravojnih milicija radi na destabilizaciji Bliskog istoka, ali svi pritisci i sankcije Teheranu – u nadi da će voditi ustupcima – pokazali su se kao greška u proceni.

Uprkos saradnji sa Vašingtonom tokom rata u Avganistanu i okupacije Iraka, iranski pokušaji „velikog dogovora” su odbačeni tokom administracije Džordža V. Buša.