Mišel Platini više veruje očima nego tehnici

Upoznajem vas sa Slobodanom Markovićem (31), jednim od najvećih planetarnih stručnjaka za Internet, koji je specijalni savetnik Jasne Matić (44), ministra za telekomunikacije i informaciono društvo u Vladi Srbije.

Marković je još 2001. godine osnovao Centar za razvoj Interneta, a i suvlasnik je preduzeća koje se bavi registracijom internet-domena. Od decembra 2005. već je bio član najuticajnijeg svetskog Odbora za nacionalne domene: Internet korporacije za dodeljena imena i brojeve (ICANN).  

U ovaj odbor on je izabran u konkurenciji čak sedamdeset dve osobe iz Evrope. Odbor ima petnaest članova sa svih kontinenata. Ono što je pri tom izboru, pored znanja internet-tehnologija, bilo posebno važno jeste posedovanje kulturne neisključivosti i biografije bez političkih primesa, koja je bila predmet niza provera.

Dogodilo se to, kad je, gotovo u isto vreme, Bil Gejts, vlasnik „Majkrosofta”, otvorio u Beogradu svoj istraživački centar, jedan od tada samo nekoliko u svetu!

„Odlazak” Slobodana Markovića u svet i „dolazak” Bila Gejtsa u Srbiju nije bio u direktnoj vezi. Ali, jeste, sigurno, u globalnom gledanju na ova dva događaja. Jer, Bil Gejts ne bi odlučio da dođe u Srbiju da tu nije video ljude koji mogu da ostvare i „pozlate” njegove projekte, a čovek takvog razvojnog opredeljenja sigurno je, već tada, bio i Slobodan Marković.

Otkad se bavite računarima?

Odavno, još od svoje desete godine. Sećam se tada dileme oca i majke da li da mi kupe računar ili bicikl, a kupili su mi obe „mašine”. Međutim, zbog gužvi na ulicama i njihovog straha da mi se nešto ne desi, odobrili su mi da više budem uz računar, a manje na biciklu. I tako je počela moja „romansa” sa računarom. U početku sa prvim domaćim, sa „Galaksijom”, a posle sa „Komodorom 64”.

I kako se razvijala ta ljubav?

Počelo je kao i uvek u svakom odnosu prema novoj ljubavi: polako, ispitivački, sa malim, pa sve složenijim i težim igricama i programima dok nisam naučio kako računari funkcionišu i kako da ih nateram da rade ono što ja hoću. A kad sam krenuo u gimnaziju dobio sam novi kompjuter – RS, ali i „modem”. To je čarobna sprava koja mi je služila za povezivanje sa drugima. Uspostavio sam tada komunikaciju sa svetom. Ali, to je brzo zaustavljeno zbog sankcija koje su ugušile sve naše veze preko granice.

Kad su došli bolji dani?

Početkom 1996. godine, posle Dejtonskog sporazuma, omogućeno je da se ponovo povezujemo sa inostranstvom. I ja sam tada, prvi put, video kako izgleda „veliki” Internet. A krajem iste godine dogodio se studentski protest. Od tada sam počeo da radim ozbiljan posao na Filozofskom fakultetu. Bio sam član ekipe koja je u toku celog protesta pravila zvanični Vebsajt tog događaja. Sajt protesta je citiran na svim inostranim medijima, a čuveni američki časopis za nove tehnologije „Vajer” objavio je reportažu sa lica mesta pod naslovom „Internet revolucija u Beogradu”.  

Šta je bilo sa slobodom izražavanja?

Internet je odličan metod za obilaženje svih oblika cenzure i sprečavanja slobode izražavanja. Taj oblik Interneta ima posebno veliki značaj za mene. Vrlo dobar primer za to je i firma u kojoj sam radio posle studentskog protesta. Bio sam član Veb-timu „Radija B 92”. Internet je tada imao presudnu ulogu u širenju slobodne reči u Srbiji. Bilo je situacija kad se „B 92” kompletno emitovao preko Interneta. Jer, Državna bezbednost ih je ometala, a televiziju nisu imali.

Šta je bilo sa cenzorima?

Oni nisu računali na Internet. Ali, bilo je incidenata. Na Akademskoj mreži napravljeni su filteri koji su sprečavali studente da priđu „vebsajtovima”. Kažnjavani su novinari koji su objavljivali tekstove na Internetu. Novčano je kažnjen Slavko Ćuruvija, a Miroslav Filipović je osuđen na sedam godina robije! Ali, nije bilo organizovane reakcije tadašnje vlasti, jer je, u to vreme, malo ljudi koristilo Internet i bilo svesno njegovih mogućnosti i značaja. 

I šta ste vi učinili?

Tada sam, krajem 1998. godine, pokrenuo jednu dopisnu listu, koja se zove „Internodijum”. Danas bi se tako nešto zvalo „blog”. Ova lista imala je za cilj da se zabeleže slučajevi sprečavanja slobodnog izražavanja. A nešto kasnije tema ove liste je, na sreću, izmenjena. Od 2000. godine se, preko nje, prati razvoj i preplitanja novih tehnologija, društvenih odnosa i politike u Srbiji. I taj moj „Internodijum” je narastao na preko 1.000 internet-profesionalaca iz regiona bivše Jugoslavije. Preko diskusija na ovoj listi ušao sam dublje u svet internet-domena. I izabran sam, 2005. godine, u svetski Odbor za nacionalne domene (ICANN).

Kako se dogodilo da dođete u Vladu Srbije?

Kod ministarke Jasne Matić došao sam na preporuku, kao neko sa dosta praktičnog iskustva u oblasti politike novih tehnologija i celokupnog rada u Centru za razvoj Interneta i „ICANN”. Na sastanku u njenom kabinetu brzo smo postigli saglasnost oko osnovnih ciljeva, a to je, ukratko, da se što pre obavi oslobađanje tržišta i da se svi operateri slobodno bave svim poslovima, kao i da sve to vodi povećanju ponude i sniženju cene usluga.

Da li ima zloupotreba u novim tehnologijama?

Svaka nova tehnologija može da se upotrebi i za dobro i za zlo. Ali, zakoni inače, a pogotovo kod nas, ne regulišu dovoljno brzo zloupotrebe prava na privatnost. Kao, na primer, zaštitu intelektualne svojine, dečju pornografiju... Zato će zakonodavci morati brže da rade. Ali, i mi ćemo, kao društvo, morati brže da se prilagođavamo novim okolnostima.

Da li nova tehnika može da se otme kontroli?

To sigurno ne može. To su samo teme u nekim horor filmovima. Ali, ključni je problem što nove tehnologije mogu da se stave pod kontrolu nečega ili nekoga. I krupno pitanje je pod čiju kontrolu će biti stavljene.

To znači da nam je ugrožena privatnost?

U principu, da. Na primer, banke imaju podatke na kom bankomatu smo uzeli pare, gde smo iskoristili karticu, šta smo kupili... Mobilni operateri imaju podatak gde se krećemo zahvaljujući mobilnom telefonu. Država skuplja različite privatne podatke o nama i prisutna je sklonost povezivanja i ukrštanja informacija u ovakvim bazama podataka... A još se ne zna ko će dobiti pravo da sve ovo može da kontroliše.

Koliko tehnologije ima u sportu?

Sportu više pomažu farmacija i medicina, a nova tehnika je uključena u sva sportska istraživanja, ali i merenja: visine, daljine, brzine kretanja... Sve to kontrolišu najmoderniji uređaji. Setite se samo one plivačke trke na prošloj Olimpijadi u Pekingu kad je Amerikanac Felps, kako je snimak pokazao, za „nokat” bio brži od našeg Čavića. Nova tehnika nam omogućuje da teniseri tačno vide koja lopta je bila u igri, a koja van terena. Ovu mogućnost provere imaju i igrači američkog fudbala...

A šta će biti sa „običnim” fudbalom?

Znam da je bilo pokušaja da se postave senzori na unutrašnje strane stativa i prečke, kao i da se senzor ugradi u loptu. Ovim postupkom lopta je zvukom dala znak kad je prešla gol crtu. Ali, od toga se odustalo i zbog stava Mišela Platinija, predsednika Evropske fudbalske federacije. Platini je bliži stavu da u igru uvede i drugog sudiju, kao u košarci, i da time, umesto senzora, poveća broj očiju na terenu. Jer, Platini i dalje želi da o fudbalu odlučuje ljudski faktor. I, uprkos činjenici da sam čovek nove tehnologije, mislim da je Platini potpuno u pravu. Podržavam njegov stav. Kompjuterska preciznost nije ono što daje draž bilo kom sportu.

Koju svoju osobinu ne volite?

To što, često, imam veliki „zagrizaj” u problem, pa se, ponekad, „zagrcnem”. A smeta mi i stav, ponet iz porodice, da sve mora da bude perfektno.

Šta volite kod prijatelja?

Volim ljude koji nisu uskih pogleda, one koji prihvataju činjenicu da nisu savršeni i da nisu najpametniji... A najbitniji je stav da znamo zašto živimo i da smo svesni sebe i svog okruženja.  

Šta volite da radite?

Mnogo čitam, ali ne knjige, obožavam razne vrste studija i sva stručna „pisma”. Volim da idem u bioskop, disko klub...

Koje putovanje posebno pamtite?

Obišao sam planetu uzduž i popreko, u radu za svetske organizacije. Bio sam na Novom Zelandu, u Japanu, Brazilu, Americi, severnoj Africi... Najjače utiske nosim iz Japana zbog njihovog odnosa prema tehnologiji, kulturi, hrani...

Koji je vaš životni stav?

Optimizam je deo moje prirode. To ne mogu, a i ne želim, da promenim bez obzira na okolnosti u kojima bih se našao.

Da li je računar dobar i za prenos emocija?

Možda, ponekad. Ali, sa devojkom opštim, uglavnom, neposredno. Ona je farmaceut. Računar nije u središtu njenog interesovanja. I zato mi baš lepo živimo i bez te mašine. Čuvamo taj međusobni, čarobni osećaj dodira, samo za nas.