Mala zemlja ‒ pobednik u Velikom ratu

Uzrok Prvog svetskog rata nalazio se u suprotstavljenosti dve grupe velikih evropskih država. Na jednoj strani nalazio se Trojni sporazum ili Antanta (Francuska, Rusija i Velika Britanija), a na drugoj Trojni savez (Nemačka, Austrougarska i Italija). Međusobne razmirice između blokova, inspirisane kolonijalnim ili imperijalnim razlozima, izazvale su više kriza početkom 20. veka. Neke su bile neposredno u vezi sa Srbijom, a glavnu ulogu u njima igrala je Austrougarska.

Prvi čin austrougarske politike prodora na Balkan predstavljala je aneksija Bosne i Hercegovine (oktobra 1908). Ona je prouzrokovala oštar spor sa zvaničnim Beogradom, ali i Petrogradom. Učešće Habzburške monarhije i Ruske Imperije uvuklo je obe grupacije velikih sila u diplomatski sukob. Kriza je trajala skoro pola godine, do kraja marta 1909. godine i završena je povlačenjem Rusije i Srbije, te formalnim priznanjem aneksije.

Tok stvari izazvan „gubitkom Bosne” usmerio je srpske nacionalne napore ka jugu. Kao što je držao tadašnji ministar inostranih dela Milovan Milovanović, bez „zadovoljenja” u makedonskom pitanju nije moglo „biti uistinu života Srbiji”. Formiranje Balkanskog saveza (sa Bugarskom, Grčkom i Crnom Gorom) omogućilo je brzu pobedu nad Osmanskim carstvom u Prvom balkanskom ratu (1912–1913). Uspesi srpske vojske predstavljali su prst u oko Austrougarskoj. Posebno je smetao njen prodor na jadransku obalu. Uz austrougarsku podršku proglašeno je stvaranje albanske države, a iz Beča je upućen ultimatum za povlačenje srpskih trupa sa teritorija nove tvorevine. Srbija je, pod pritiskom, popustila. Time je postala još više usmerena ka Makedoniji, gde su se njene pretenzije sudarile sa bugarskim. Razbijanje koalicije balkanskih država u međusavezničkom ratu (1913) protiv Bugarske, kome su se pridružile Rumunija i Turska, odgovaralo je Austrougarskoj. Ali samo delimično. Iz Drugog balkanskog rata Srbija je izašla kao pobednik i uz ostale učesnice sukoba, osim Osmanskog carstva, u Bukureštu je avgusta 1913. diktirala uslove mira.

Novi povod za konačno „rešavanje” problema sa južnim susedom, Austrougarska je dobila krajem septembra iste godine, tj. sama ga je izazvala. Oružje, municija, novac i instruktori koji su odlukama njenog vojnog vrha dolazili u Albaniju podstakli su oružani upad albanskih četa na Kraljevinu Srbiju, kome se pridružilo lokalno muslimansko stanovništvo. U silovitom odgovoru, srpska vojska pobedila je ustanike i početkom oktobra ponovo zauzela strategijske tačke u Albaniji. To je poslužilo kao povod za drugi austrougarski ultimatum Srbiji – zahtev da se povuče sa prostora albanske države. Ponovo, bez dovoljnog međunarodnog interesovanja država da stanu na njenu stranu, odlučnost Dvojne monarhije, podržane od strane Nemačke i Italije, primorala je srpsku vladu da se povuče.

U oba slučaja prihvatanja ultimatuma, Srbija je prevashodno pratila savete Rusije. Ali upravo na prelazu iz 1913. na 1914. nastao je prelom u držanju moćne slovenske carevine. Nova saznanja o događajima pred izbijanje Prvog svetskog rata pokazuju da je Srbija početkom 1914. dobila obećanje Rusije da neće dozvoliti ugrožavanje njene nezavisnosti. Upozorenje ruske diplomatije verovatno je stiglo do Beča, ali će događaji pokazati da nije ozbiljno uzeto u obzir. Takvo držanje Rusije olakšalo je vladajućim glavama u Beogradu mučnu perspektivu okruženosti neprijateljskom Austrougarskom i Bugarskom, nestabilnom Albanijom, kolebljivom Rumunijom, te samo malenom Crnom Gorom i problematičnom Grčkom kao saveznicima. To nije, međutim, pomutilo njihovu pamet. Teška finansijska pozicija države iscrpljene balkanskim ratovima, sukob civilnih i vojnih vlasti u zemlji, potreba inkorporacije novih krajeva, partijska razjedinjenost i nestabilna vlada, samo su neke od briga koje su morile Srbiju u kratkotrajnom periodu mira. Na sve to, srpska vojska nije bila spremna za novi sukob. Njoj je za puku popunu jedinica nedostajalo 150.000 komada pušaka.

Zbog toga postaje potpuno jasno zašto Vidovdanski atentat nije mogla da organizuje Srbija. Neodgovorni pojedinci povezani sa vojnoobaveštajnom službom, bliski Crnoj ruci i Narodnoj odbrani, koji su dali oružje mladobosancima i dozvolili njegov prenos preko Drine, nisu imali zvaničnu dozvolu za to. Srpska vlada je pokušala da spreči tok stvari, ali već kasno. Nije pomoglo ni diplomatsko upozorenje u Beču.

Događaji u Sarajevu, 28. juna 1914. godine, predstavljali su igru (ne)srećnih okolnosti. Nakon neuspešnog pokušaja Nedeljka Čabrinovića da usmrti prestolonaslednika Franca Ferdinanda bombom, atentatori su prinudno promenili pozicije. Pukom slučajnošću automobil austrougarskog naslednika prestola, koji se uputio da poseti ranjenog ađutanta u bolnici, našao se tik ispred Gavrila Principa. Pucnji iz njegovog pištolja, pokazalo se, izazvali su mnogo veće posledice nego što su mladobosanci mogli da pretpostave.

Vidovdanski atentat predstavljao je savršen povod za Austrougarsku da pred Srbiju postavi neprihvatljive uslove u njenom trećem ultimatumu po redu, 23. jula 1914. godine. U Beču su računali na izolovan sukob sa Srbijom, a nisu se bojali ni rata većih razmera, budući da su imali podršku Nemačke za agresivne korake. Na drugoj strani, Rusija je uprkos prethodnim obećanjima slala miroljubive savete u Beograd – da se popusti do krajnjih granica. U tom smislu, odgovor Srbije na ultimatum bio je pozitivan. Vlada u Beogradu prihvatila je gotovo sve uslove, osim dva, za koja je tražila dodatna razjašnjenja ili arbitražu. To nije bilo dovoljno – Austrougarska je 28. jula napala Srbiju.