Najstariji stanovnik RS rođen pred primirje 1918.

Gradiška, Foča – Tri dana pre nego što je 11. novembra 1918. godine potpisano primirje posle četvorogodišnjeg rata, do tada najvećeg u istoriji, u selu Prijeđel kod Foče, 8. novembra, na Mitrovdan, rođen je Đorđo Ostović. On je, prema dostupnim podacima, najstariji stanovnik Republike Srpske. Na rođendansko slavlje u lijevčansko selo Lamince, gde se doselio 1954. godine, došli su njegovi zemljaci, doktor Slavko Dunjić i nećak Ljubo Veljović, sin Đorđine sestre Dese.

Đorđo je nadživeo nekoliko država, preživeo ratove i teška vremena, odrastao u siromaštvu, u brojnoj porodici, učestvovao u izgradnji rodnog sela na starom carigradskom putu, osam kilometara pre Tjentišta. To mesto je u dugoj istoriji uvek bilo na meti osvajača, ali i mesto otpora. Ovde, na najvišoj koti, u surovoj klimi, gde su prolazili karavani od Carigrada do Dubrovnika, rađali su se stogodišnjaci. Đorđova majka Sava, poreklom iz Nikšića, umrla je u stotoj godini, a deda i stric poživeli su po 96 godina. Njegov otac poginuo je u 30. godini, radeći u šumi. Perioda Kraljevine Jugoslavije, nastale 1. decembra 1918. godine, od koje je godinu stariji, dobro se seća.

– Nijedan narod u svetu nije podneo tolike žrtve za svoju i za tuđu slobodu kao Srbi. To su velike bitke u kojima je učestvovalo mnogo mojih Fočaka, solunskih boraca. Srbi moraju da cene svoje žrtve i svoje pobede, da čuvaju krsne slave. To je najvažnije. Ako oni to neće, nema se šta očekivati ni od drugih – smatra deda Đorđo, živa istorijska čitanka, svedok celog veka, kojeg nešto slabiji sluh remeti da nam ispriča i više, jer se, kako kaže, seća svega, atentata na jugoslovenskog kralja Aleksandra Prvog Karđorđevića 1934. godine u Francuskoj, vladavine njegovog naslednika, maloletnog kralja Petra Drugog Karađorđevića, a potom i Drugog svetskog rata.

– Nikada se nisam odrekao srpskog porekla i srpskog imena, ali sam sve druge poštovao. Od svoje istorije ne treba bežati, a decu treba učiti da pamte ko su i kojem rodu pripadaju. Veliki je pritisak da se toga odreknemo i da prihvatimo ono što nije naše. Nije to novotarija novog doba i sadašnjih vladara svetom, nego je tako oduvek bilo – smatra Ostović, koga mentalno i fizičko zdravlje nije napustilo. Obećao nam je da će i ove godine, 19. Decembra, proslaviti Svetog Nikolu, krsnu slavu, a gostima nazdraviti rakijom iz buklije na kojoj je ispisano njegovo ime. Uvek je raspoložen, nasmejan, šaljiv, priča nam njegova kćerka Dušanka Ristić. Od navika stečenih u mladosti ne odustaje.

– On voli da hoda, razgleda, razgovara sa komšijama, da nazdravi svakome, poželi sreću i uspeh. Bukliju svuda nosi. Živi po svojim principima, a to su stalna fizička aktivnost, zdrava ishrana, umerenost u svemu – opisuje Dušanka navike svoga oca.

Ona kaže da se oduvek pridržavao narodnih običaja, slavio krsnu slavu, Božić i druge praznike. Nikome u posetu nije išao bez, kako ovde kažu, milošte. Tako je i sada. Uvek je insistirao na porodičnim vrednostima, pričaju Đorđovi potomci, okupljao je sve nas, savetovao, govorio da se međusobno uvažavamo, poštujemo, pomažemo u svim situacijama, da budemo jedni drugima najveći oslonac. Đorđo ima brojne potomke, među kojima jedanaestoro praunučadi i jednog čukununuka.

Interesuje ga šta se dešava u selu, da li se radi i gradi, ima li đaka u školi, koliko je njiva uzorano i zasejano, rađaju li se deca. Doskora je, nakon smrti supruge Mare, poreklom iz Zrenjanina, koja je poživela 96 godina, živeo sam u porodičnoj kući u Lamincima. Kada to više nije mogao, smešten je u Dom za stare osobe, gde se i sada nalazi.

Prvi put na more u 102. godini, obišao Budvu i Sveti Stefan

Objašnjavajući svoju dugovečnost, Ostović kaže da je u svemu bio odmeren, u jelu, piću, poslu, ali i odmaranju. Na vreme je odlazio na počinak, a rano ustajao. Za svakoga je imao osmeh i lepu reč, savet, ohrabrenje u nevolji. „Čovek ne treba da očajava kada ga snađu problemi, niti da se suviše uzdigne u dobru. Uvek treba biti skroman i dobar sa narodom. Nisam nikada želeo mnogo, samo dovoljno. Nisam se borio da idem kojekuda i trošim. Zato sam na more prvi put otišao u 102. godini. Častili me unuci. Bio sam u Budvi i na Svetom Stefanu. Svi se čudili kada su saznali koliko imam godina”, kaže nam Đorđo Ostović, koji je penzioner više od pola veka.

Osamdesetogodišnjacima obraća se sa „deco moja”

Nazdravljajući 80-godišnjacima u domu, najčešće im se obraća rečima „deco moja”. Podstiče ih da popiju šljivovicu i da se okrepe. „Ko veruje u sebe, i Bog će ga nagraditi. Što se mene tiče, uzdravlje svima, sto i pet, pa opet”, kaže Ostović, obraćajući se vremešnim slušaocima, domcima, u proseku mlađim od njega oko trideset godina. Posebno se obradovao poseti doktora Slavka Dunjića, poreklom iz sela Zavajt kod Foče i nećaku Ljubi čiji su se roditelji, sa njima i dve sestre 1956. doselili u Kočićevo kod Gradiške iz sela fočanskog sela Vrbnica, ispod Zelengore. Doktor Dunjić je podsetio da mu se Đorđo osamdesetih godina požalio da je bolestan i da neće dugo poživeti. Od tada je prošlo više od 40 godina, a on je i sada pun života.