Štednja – božanstvo gladnih

Utopljavanje i bežanje od promaje u Srbiji je univerzalna preventiva od svake bolesti. Znane i neznane. Baba jedne moje drugarice svojevremeno se tako štitila i od side i savetovala unuku da se isto tako čuva. Ni slutile nisu da ih čeka najveća od svih bolesti – takozvana recesija – u kojoj je zagrevanje jeres, a promaja jedino dostignuće socijalne države.

Recesija, finansijski slom, krah berzi – postale su čarobne reči vlasti, univerzalni izgovor njene nemoći. Sve znaju kako bi, samo im ne da ta pusta recesija. A ni MMF, novo strašilo za plašenje nacije. Oni koji nas kinje u ime vlade, pa se ljutimo na njih, umesto na vladu. Jer što bi naši i dali – ne da MMF. Gradonačelnik Beograda rekao je da je s paketom MMF-a prihvaćeno i poskupljenje grejanja i gradskog prevoza. „Vlada će reći šta i kada će da poskupi...”, tužno je konstatovao onaj koji je postao Kalimero, pre nego što mu je dozvoljeno da ispuni ijedno predizborno, robinhudovsko obećanje. Čak i oni s najboljim pamćenjem sada se pitaju da li su na glasačkom listiću zaokružili MMF ili neku od stranaka iz širokog spektra koalicione većine.
Zato nam se stalno nabacuje osećaj krivice da, tobože, imamo najjeftiniji prevoz, telefone, struju, gas, grejanje, vodu... Rekao bi čovek – ovde komunizam cveta, sve džabe. Po jednom istraživanju, na Balkanu su svi depresivni, samo su optimisti građani Crne Gore i Kosova.

Ispada da su srećni samo oni koji pobegnu od nas. Što nam i nije neka uteha – jer mi nemamo kud. A i kuda bismo kad je svuda MMF? Koji vlada i bez izbora.

Zato nadmeni poslodavci, bez valjanog objašnjenja, otpuštaju na hiljade radnika, a penzioneri neće dobiti ono zbog čega je Krkobabić ušao u vladu. Oni su dobili šipak, a Krkobabić, još pozamašniju platu na već pozamašnu penziju. Kad sve skupi ima više i od predsednika i od premijera. Ali nije tu blesav on. Tako je vlada, bar delimično, ispunila obećanje o socijalno odgovornoj politici, jer ako je bar i jedan penzioner zadovoljniji i podmireniji – eto nama napretka. Bolje jedan nego nijedan. A još mu je i dete zbrinuto. Mašala! I premijer je delovao utešno: „Za sada, nema razmišljanja o smanjenju penzija”. Što znači da će se o tome razmišljati ubuduće. A to je već odgovornost prema budućnosti... Onoj evropskoj, koja nam izmiče. Ako se ovako nastavi, samo će naše humke, možda, jednog dana biti evropske. Svake godine nas ubeđuju da ćemo sledeće godine biti kandidati i da će nam ukinuti vize. Sada smo politički zreliji, pa nam je rečeno da neće biti ni dogodine. Zbog recesije, Holandije, Ratka Mladića, srpske vlade i skupštine. I sve je tu jasno – sem srpske vlade i Skupštine. Iako je skupština ove godine trebalo da donese 51 zakon za ubrzanje evropskih integracija, donela je samo devet. Vlast kritikuje opoziciju da opstruiše skupštinu. Umesto da je motiviše – kolektivnom ostavkom opozicije. Ali, ko opstruiše vlast unutar same vlade, koja nije pripremila 29 zakona? Nisu stigli, još dele javna preduzeća. Jer nema evropskih integracija – bez kvalitetne podele domaćeg kolača. Čak se niko nije ni trznuo što je direktor jednog javnog preduzeća probio budžet za sto miliona evra. Kod nas je to sitna mera lopovluka. U odnosu na to, 640.000 dinara plate jednog drugog direktora, primer je dirljive recesione štednje i stezanja kaiša.

Dakle – štednja je novo božanstvo, kojem će se, kao i obično, samo gladni klanjati. Zato imamo samo 250 poslanika i 27 ministara. Kineska vlada ima 22 ministra, iako Kina ima 173 puta više stanovnika od Srbije. I nikome ovde ne pada na pamet da skreše broj poslanika i ministara. Kresaće se samo plate i penzije, jer uvek se kreše tamo gde se niko ne buni. Zato je idealan recesioni Srbin već izabran: manja mu je plata, ne reaguje na otkaz i poskupljenja, ne jede, ne greje se, pešači, tuti u mraku, ne slavi, ćuti, trpi... ne živi. Dakle, nema opasnosti da postane penzioner.