Штедња – божанство гладних

Утопљавање и бежање од промаје у Србији је универзална превентива од сваке болести. Знане и незнане. Баба једне моје другарице својевремено се тако штитила и од сиде и саветовала унуку да се исто тако чува. Ни слутиле нису да их чека највећа од свих болести – такозвана рецесија – у којој је загревање јерес, а промаја једино достигнуће социјалне државе.

Рецесија, финансијски слом, крах берзи – постале су чаробне речи власти, универзални изговор њене немоћи. Све знају како би, само им не да та пуста рецесија. А ни ММФ, ново страшило за плашење нације. Они који нас киње у име владе, па се љутимо на њих, уместо на владу. Јер што би наши и дали – не да ММФ. Градоначелник Београда рекао је да је с пакетом ММФ-а прихваћено и поскупљење грејања и градског превоза. „Влада ће рећи шта и када ће да поскупи...”, тужно је констатовао онај који је постао Калимеро, пре него што му је дозвољено да испуни иједно предизборно, робинхудовско обећање. Чак и они с најбољим памћењем сада се питају да ли су на гласачком листићу заокружили ММФ или неку од странака из широког спектра коалиционе већине.
Зато нам се стално набацује осећај кривице да, тобоже, имамо најјефтинији превоз, телефоне, струју, гас, грејање, воду... Рекао би човек – овде комунизам цвета, све џабе. По једном истраживању, на Балкану су сви депресивни, само су оптимисти грађани Црне Горе и Косова.

Испада да су срећни само они који побегну од нас. Што нам и није нека утеха – јер ми немамо куд. А и куда бисмо кад је свуда ММФ? Који влада и без избора.

Зато надмени послодавци, без ваљаног објашњења, отпуштају на хиљаде радника, а пензионери неће добити оно због чега је Кркобабић ушао у владу. Они су добили шипак, а Кркобабић, још позамашнију плату на већ позамашну пензију. Кад све скупи има више и од председника и од премијера. Али није ту блесав он. Тако је влада, бар делимично, испунила обећање о социјално одговорној политици, јер ако је бар и један пензионер задовољнији и подмиренији – ето нама напретка. Боље један него ниједан. А још му је и дете збринуто. Машала! И премијер је деловао утешно: „За сада, нема размишљања о смањењу пензија”. Што значи да ће се о томе размишљати убудуће. А то је већ одговорност према будућности... Оној европској, која нам измиче. Ако се овако настави, само ће наше хумке, можда, једног дана бити европске. Сваке године нас убеђују да ћемо следеће године бити кандидати и да ће нам укинути визе. Сада смо политички зрелији, па нам је речено да неће бити ни догодине. Због рецесије, Холандије, Ратка Младића, српске владе и скупштине. И све је ту јасно – сем српске владе и Скупштине. Иако је скупштина ове године требало да донесе 51 закон за убрзање европских интеграција, донела је само девет. Власт критикује опозицију да опструише скупштину. Уместо да је мотивише – колективном оставком опозиције. Али, ко опструише власт унутар саме владе, која није припремила 29 закона? Нису стигли, још деле јавна предузећа. Јер нема европских интеграција – без квалитетне поделе домаћег колача. Чак се нико није ни трзнуо што је директор једног јавног предузећа пробио буџет за сто милиона евра. Код нас је то ситна мера лоповлука. У односу на то, 640.000 динара плате једног другог директора, пример је дирљиве рецесионе штедње и стезања каиша.

Дакле – штедња је ново божанство, којем ће се, као и обично, само гладни клањати. Зато имамо само 250 посланика и 27 министара. Кинеска влада има 22 министра, иако Кина има 173 пута више становника од Србије. И никоме овде не пада на памет да скреше број посланика и министара. Кресаће се само плате и пензије, јер увек се креше тамо где се нико не буни. Зато је идеалан рецесиони Србин већ изабран: мања му је плата, не реагује на отказ и поскупљења, не једе, не греје се, пешачи, тути у мраку, не слави, ћути, трпи... не живи. Дакле, нема опасности да постане пензионер.