Crno-beli svet

Vladin Savet za brendiranje Srbije, jedna, u načelu, izvanredna ideja, propao je iz "realno tehničkih" razloga i pre nego što je to telo počelo išta da radi, ali je rasprava koja je potom usledila, paradoksalno, pokazala da je jedini srpski dokazani "brend", to jest srpska vrednost koja se prepoznaje – mržnja, zavist i koncept "da komšiji crkne krava".

Milka Forcan, u stvari, tu i nije bitna – pošto je pod pritiskom javnosti, da se u njenom slučaju radi o čistom sukobu interesa, otišla iz famoznog Saveta. Srpska intelektualna elita i dalje uopšte ne može da se složi oko toga kako Srbija treba i može da se "brendira", odnosno kako da popravi svoj uglavnom grozan imidž u svetu. Na kraju, reakcije oko "Delte" u Savetu ispostavile su se samo kao "kolateralna šteta", moneta za potkusurivanje u ovoj mnogo većoj priči.

Jer, "brendiranje" Srbije, kao tema za razmišljanje, ovih dana se ispostavlja kao politički projekat, kao etalon za stranačke koncepte – a ne kao državni posao koji bi ovoj zemlji doneo bar malo dobre reklame.

U Hrvatskoj su tu stvar rešili lako i genijalno – njihov slogan glasi "BUDIMO KROATIVNI", a promocija hrvatskih vrednosti, proizvoda i ljudi se podrazumeva. U Srbiji, međutim, imali smo čak i slučaj da je neko zamerio Novaku Đokoviću što je publiku, posle trijumfa, pozdravio sa tri prsta, a koliko se da primetiti, mnogi imaju i problem kad vide i srpsku zastavu ili kad čuju srpsku himnu. O čvarcima da i ne govorimo.

Radi se o tome da se u proteklih sedamnaestak godina stvorio utisak da je mnogo časnije pljuvati po Srbiji – negativna reklama bila je dobitna kombinacija, a kritika "srpskog stanja" bila je inspirativna i kreativna, s razlogom.

Ali, Milošević je bio ovde, među nama, i sve je bilo daleko lakše.

Sada njega nema, a Srbija ne može da se snađe između potrebe da sama sebe kritikuje, i potrebe da se "brendira". Otuda je sve dovedeno pod ideološki znak pitanja – i srpski manastiri, i trubači, i roštilj, i ćirilica.

Podsmehu ili političkoj kritici izlaže se i ono što očigledno zaslužuje aplauze (poput sportista, ili umetnika koji dižu simbolička "tri prsta"), a svaka pohvala Srbiji čita se u kontekstu "šlihtanja" vladi.

Srpski "brend" koji svet uopšte ne razume, ali koji se ovde veoma lako čita, jeste sveopšta kritika, i možda smo po tome jedinstveni na svetu. Naravno da smo daleko od toga da smo lepa i srećna zemlja, i nemamo more, i imamo teško političko nasleđe – ali je prosto neverovatno koliko se lakše snalazimo kad je u pitanju brlog i mržnja, nego kad se nađemo pred nečim dobrim. Otuda će posao sa brendiranjem Srbije biti težak i, pre svega, politički diskutabilan. Podele na srpskoj političkoj sceni su toliko duboke i mržnja je toliko velika, da ne postoji ni jedna jedina dobra stvar oko koje bi se složile "dve Srbije".

Jer, samo "naši" puleni zaslužuju aplauze i podršku, i samo naše ideje jesu dobre – sve drugo treba poniziti ili uništiti. A to je još jedan tipičan srpski brend – "dve Srbije", uzajamno ogorčene, neoprostive, cinične i netolerantne, ozbiljne i optužujuće.

Ispostavlja se tako da je "brendiranje" Srbije projekat koji nam je potrebniji za unutrašnju nego za spoljašnju upotrebu. Crno-beli pogled na ono što imamo i na ono u čemu smo, otežava mogućnost da se složimo oko toga šta valja u ovoj tužnoj zemlji. Ne radi se više samo o tome da treba da ubedimo strance da u Srbiji ima i nečega što valja – to treba jedni drugima da objasnimo, sa osmehom na licima.

Hrvatima je lako da budu KROATIVNI.

Ali kako da mi ne budemo toliko SER(B)IOZNI?
www.mirjanabm. com