Црно-бели свет

Владин Савет за брендирање Србије, једна, у начелу, изванредна идеја, пропао је из "реално техничких" разлога и пре него што је то тело почело ишта да ради, али је расправа која је потом уследила, парадоксално, показала да је једини српски доказани "бренд", то јест српска вредност која се препознаје – мржња, завист и концепт "да комшији цркне крава".

Милка Форцан, у ствари, ту и није битна – пошто је под притиском јавности, да се у њеном случају ради о чистом сукобу интереса, отишла из фамозног Савета. Српска интелектуална елита и даље уопште не може да се сложи око тога како Србија треба и може да се "брендира", односно како да поправи свој углавном грозан имиџ у свету. На крају, реакције око "Делте" у Савету испоставиле су се само као "колатерална штета", монета за поткусуривање у овој много већој причи.

Јер, "брендирање" Србије, као тема за размишљање, ових дана се испоставља као политички пројекат, као еталон за страначке концепте – а не као државни посао који би овој земљи донео бар мало добре рекламе.

У Хрватској су ту ствар решили лако и генијално – њихов слоган гласи "БУДИМО КРОАТИВНИ", а промоција хрватских вредности, производа и људи се подразумева. У Србији, међутим, имали смо чак и случај да је неко замерио Новаку Ђоковићу што је публику, после тријумфа, поздравио са три прста, а колико се да приметити, многи имају и проблем кад виде и српску заставу или кад чују српску химну. О чварцима да и не говоримо.

Ради се о томе да се у протеклих седамнаестак година створио утисак да је много часније пљувати по Србији – негативна реклама била је добитна комбинација, а критика "српског стања" била је инспиративна и креативна, с разлогом.

Али, Милошевић је био овде, међу нама, и све је било далеко лакше.

Сада њега нема, а Србија не може да се снађе између потребе да сама себе критикује, и потребе да се "брендира". Отуда је све доведено под идеолошки знак питања – и српски манастири, и трубачи, и роштиљ, и ћирилица.

Подсмеху или политичкој критици излаже се и оно што очигледно заслужује аплаузе (попут спортиста, или уметника који дижу симболичка "три прста"), а свака похвала Србији чита се у контексту "шлихтања" влади.

Српски "бренд" који свет уопште не разуме, али који се овде веома лако чита, јесте свеопшта критика, и можда смо по томе јединствени на свету. Наравно да смо далеко од тога да смо лепа и срећна земља, и немамо море, и имамо тешко политичко наслеђе – али је просто невероватно колико се лакше сналазимо кад је у питању брлог и мржња, него кад се нађемо пред нечим добрим. Отуда ће посао са брендирањем Србије бити тежак и, пре свега, политички дискутабилан. Поделе на српској политичкој сцени су толико дубоке и мржња је толико велика, да не постоји ни једна једина добра ствар око које би се сложиле "две Србије".

Јер, само "наши" пулени заслужују аплаузе и подршку, и само наше идеје јесу добре – све друго треба понизити или уништити. А то је још један типичан српски бренд – "две Србије", узајамно огорчене, неопростиве, циничне и нетолерантне, озбиљне и оптужујуће.

Испоставља се тако да је "брендирање" Србије пројекат који нам је потребнији за унутрашњу него за спољашњу употребу. Црно-бели поглед на оно што имамо и на оно у чему смо, отежава могућност да се сложимо око тога шта ваља у овој тужној земљи. Не ради се више само о томе да треба да убедимо странце да у Србији има и нечега што ваља – то треба једни другима да објаснимо, са осмехом на лицима.

Хрватима је лако да буду КРОАТИВНИ.

Али како да ми не будемо толико СЕР(Б)ИОЗНИ?
www.mirjanabm. com