Pozorište priče i glumca

Rediteljka Alisa Stojanović u Ateljeu 212 postavlja novu dramu „Bog masakra” savremene francuske dramatičarke Jasmine Reze. Ovo je treći scenski susret Alise Stojanović sa poznatom francuskom autorkom. Praizvedba je bila u Cirihu, u režiji Jirgena Goša, u francuskoj podeli igra Izabel Iper, u engleskoj sjajni Ralf Fajns, Dženet Mektir, Ken Stot...U ovoj, beogradskoj, Dušanka Stojanović, Tihomir Stanić, Jelena Đokić i Svetozar Cvetković.

„Bog masakra” je treći komad Jasmine Reze koji postavljate u Ateljeu 212. Šta nam ovoga puta nudi Jasmina Reza?

Jasmina Reza vrlo namerno i ovoga puta bavi se obrazovanim građanstvom u civilnom društvu. Imamo odličnu priču koja prati paradokse u tokovima civilizacije, a čita se u svim zemljama isto. Tiče se srednje klase koja je na vetrometini u današnjem kapitalizmu. U „Bogu masakra” tema je naizgled nevina: sastaju se dva bračna para da reše probleme oko dece, jedno dete je udarilo drugo... Priča kako intelektualci laviraju između prava i pravde, između racija i emocija, zapravo je metafora funkcionisanja celog sveta. Na arhetipski način Jasmina Reza ređa četiri principa, od Aristotela do danas, četiri tipa karaktera, četiri strane sveta, četiri godišnja doba, četiri pogleda na život… Broj četiri je svakako famozno važan. To je moto ovog dela. Ona se hrabro usudila da napiše dijalog u realnom vremenu, to znači jedinstvo mesta, vremena i radnje, što je danas jako retko.

„Deca su samo okidač za nevolju” slogan je kojim se komad „Bog masakra” reklamira u Francuskoj gde je predstavljen kao njen najbolji komad do sada. Delite li i vi to mišljenje, budući da ste već postavili njene komade „Art” i „Tri verzije života”?

Meni je „Art” veličanstven komad, naša publika ga voli, evo, već 12 godina. Danas bi „Art” čija je tema prijateljstvo bio verovatno drugačije napisan. „Bog masakra” prati tokove vremena, prati ono dokle je stigla civilizacija, i čoveka u odnosu na svetska dostignuća. Uskoro se obeležava 60 godina ljudskih prava, imate čitav društveni pokret vezan za ljudska prava, za osvešćivanje stanovništva, imate Ujedinjene nacije, edukaciju građanstva, dece, a opet je toliko ratova u svetu, konflikata, da se normalan čovek srednjeg sloja, koji bi samo da radi svoj posao i živi svoj život, teško opredeljuje u odnosu na osnovu čega formira sopstvene moralne, etičke norme. Šta su njegova htenja, kad je i šta dovoljno, kad je u pravu, a kad nije? E, o tome govori ova priča.

Režirali ste predstave koje se bave raznim društvenim fenomenima. Posebno Vas, ipak, provocira licemerje?

Živim sada i ovde. Činjenice je da se moj odnos prema licemerju ne menja, kao ni odnos Jasmine Reze u ovom komadu. U dubini svakog njenog komada jeste licemernost društva, a u ovom – društva u impotenciji liberalizma. Pravo mora da postoji da bi svet bio u redu, da bi postojao red, viša pravila, po kojima bismo se svi ponašali, a pravda je nešto što osećamo, što formulišemo i emotivno i shodno svom moralnom kodeksu. Ta unutarnja borba u svakom čoveku između prava i pravde je bolna, pogotovo ako dijagnostifikujete svet oko sebe kao licemeran. Na sreću, režiram pisca koji još uvek ima snage. Jasmina Reza je optimista uprkos ozbiljnim temama kojima se bavi. Kažem optimista jer još uvek pokušava da se ruga, da se smeje ljudskim manama, predrasudama i strahovima, onim osobinama zbog kojih bivamo izmanipulisani, zbog čega smo u strahu od šaltera, opština, gradskih službi, a te službe bi trebalo da budu servis građanima. Spremajući se za ovaj komad, proučavajući šta je sve što je licemerno, i kako sama da isplivam iz toga, kako da ga ne zacrnim i sačuvam taj njen dobar ugao, razmišljala sam šta bi bila groteska danas. Shvatila sam, na žalost, da kako god mi se nešto učini da je groteskno, sledeći minut života mi to demantuje. Danas imate pravu grotesku jedino u crtanom filmu, a živ čovek živi ono što još jedino crtana umetnost može da verifikuje kao grotesku.

Kritika Vas predstavlja kao reditelja izrazitog senzibiliteta kada su u pitanju savremene teme?

To je moje polje interesovanja. Tako živim, moj pogled na svet je takav, živim sada, ne mislim u metaforama. Mislim o realnosti tako da se desilo da radim savremene komade i to komade koji meni prijaju i kroz koje mogu da izrazim ono što osećam. Oni su često vrlo verbalni i onda ljudi misle da tu neće imati nekih slika, međutim, moje pozorište jeste pozorište priče i glumca. Volim da se ispriča priča, uostalom najviše volim i da čitam knjige koje imaju priču.

Kako gledate na budućnost našeg pozorišta?

Budućnost pozorišta vidim svetlo. Teško ali svetlo! Pozorište će kao i uvek doživljavati uspone i padove, pogotovo finansijske, ali kao i sve druge grane, doživljavaće i udare politike, i udare novca, kriminala, neukusa, pre svega udare licemerja. Sigurna sam da će pozorište i gluma kao zanimanje opstati. Sve može, sve je legitimno, ima svojih čari, ali gluma opstaje kao najdugovečnija umetnost. Nema poređenja sa tim užitkom da gledate ispred sebe stvaranje neke umetnosti. To su ekskluzivni trenuci za čoveka. U pozorištu možete nagraditi glumca raznim vrstama emocija, a možete ga gađati i paradajzom. Sa televizijom ste sami, u pozorištu ste zajedno. Mislim da pozorište ne treba uopšte da konkuriše televiziji, ni filmu, ono preživljava neke svoje i sadržajne i organizacione promene. Ne možemo negirati pojavu televizije, digitalnih umetnosti, moramo je uključiti u svoj odnos prema svetu. Sa druge strane, morate imati u vidu da Beograd i dalje ima pozorišnu publiku. Kada prođem pored pozorišta uveče drago mi je da vidim publiku. To je onaj srednji sloj koji, na žalost, više ne viđam po restoranima, kafićima, radnjama sa obiljem markiranih tašni i obuće. To je svet koji živi skromne živote, a ima velike duhovne potrebe. Verovatno štedi na hrani i garderobi da bi otišao u pozorište ili kupio knjigu. To me pozitivno dirne. I daje mi nadu.