Позориште приче и глумца

Редитељка Алиса Стојановић у Атељеу 212 поставља нову драму „Бог масакра” савремене француске драматичарке Јасмине Резе. Ово је трећи сценски сусрет Алисе Стојановић са познатом француском ауторком. Праизведба је била у Цириху, у режији Јиргена Гоша, у француској подели игра Изабел Ипер, у енглеској сјајни Ралф Фајнс, Џенет Мектир, Кен Стот...У овој, београдској, Душанка Стојановић, Тихомир Станић, Јелена Ђокић и Светозар Цветковић.

„Бог масакра” је трећи комад Јасмине Резе који постављате у Атељеу 212. Шта нам овога пута нуди Јасмина Реза?

Јасмина Реза врло намерно и овога пута бави се образованим грађанством у цивилном друштву. Имамо одличну причу која прати парадоксе у токовима цивилизације, а чита се у свим земљама исто. Тиче се средње класе која је на ветрометини у данашњем капитализму. У „Богу масакра” тема је наизглед невина: састају се два брачна пара да реше проблеме око деце, једно дете је ударило друго... Прича како интелектуалци лавирају између права и правде, између рација и емоција, заправо је метафора функционисања целог света. На архетипски начин Јасмина Реза ређа четири принципа, од Аристотела до данас, четири типа карактера, четири стране света, четири годишња доба, четири погледа на живот… Број четири је свакако фамозно важан. То је мото овог дела. Она се храбро усудила да напише дијалог у реалном времену, то значи јединство места, времена и радње, што је данас јако ретко.

„Деца су само окидач за невољу” слоган је којим се комад „Бог масакра” рекламира у Француској где је представљен као њен најбољи комад до сада. Делите ли и ви то мишљење, будући да сте већ поставили њене комаде „Арт” и „Три верзије живота”?

Мени је „Арт” величанствен комад, наша публика га воли, ево, већ 12 година. Данас би „Арт” чија је тема пријатељство био вероватно другачије написан. „Бог масакра” прати токове времена, прати оно докле је стигла цивилизација, и човека у односу на светска достигнућа. Ускоро се обележава 60 година људских права, имате читав друштвени покрет везан за људска права, за освешћивање становништва, имате Уједињене нације, едукацију грађанства, деце, а опет је толико ратова у свету, конфликата, да се нормалан човек средњег слоја, који би само да ради свој посао и живи свој живот, тешко опредељује у односу на основу чега формира сопствене моралне, етичке норме. Шта су његова хтења, кад је и шта довољно, кад је у праву, а кад није? Е, о томе говори ова прича.

Режирали сте представе које се баве разним друштвеним феноменима. Посебно Вас, ипак, провоцира лицемерје?

Живим сада и овде. Чињенице је да се мој однос према лицемерју не мења, као ни однос Јасмине Резе у овом комаду. У дубини сваког њеног комада јесте лицемерност друштва, а у овом – друштва у импотенцији либерализма. Право мора да постоји да би свет био у реду, да би постојао ред, виша правила, по којима бисмо се сви понашали, а правда је нешто што осећамо, што формулишемо и емотивно и сходно свом моралном кодексу. Та унутарња борба у сваком човеку између права и правде је болна, поготово ако дијагностификујете свет око себе као лицемеран. На срећу, режирам писца који још увек има снаге. Јасмина Реза је оптимиста упркос озбиљним темама којима се бави. Кажем оптимиста јер још увек покушава да се руга, да се смеје људским манама, предрасудама и страховима, оним особинама због којих бивамо изманипулисани, због чега смо у страху од шалтера, општина, градских служби, а те службе би требало да буду сервис грађанима. Спремајући се за овај комад, проучавајући шта је све што је лицемерно, и како сама да испливам из тога, како да га не зацрним и сачувам тај њен добар угао, размишљала сам шта би била гротеска данас. Схватила сам, на жалост, да како год ми се нешто учини да је гротескно, следећи минут живота ми то демантује. Данас имате праву гротеску једино у цртаном филму, а жив човек живи оно што још једино цртана уметност може да верификује као гротеску.

Критика Вас представља као редитеља изразитог сензибилитета када су у питању савремене теме?

То је моје поље интересовања. Тако живим, мој поглед на свет је такав, живим сада, не мислим у метафорама. Мислим о реалности тако да се десило да радим савремене комаде и то комаде који мени пријају и кроз које могу да изразим оно што осећам. Они су често врло вербални и онда људи мисле да ту неће имати неких слика, међутим, моје позориште јесте позориште приче и глумца. Волим да се исприча прича, уосталом највише волим и да читам књиге које имају причу.

Како гледате на будућност нашег позоришта?

Будућност позоришта видим светло. Тешко али светло! Позориште ће као и увек доживљавати успоне и падове, поготово финансијске, али као и све друге гране, доживљаваће и ударе политике, и ударе новца, криминала, неукуса, пре свега ударе лицемерја. Сигурна сам да ће позориште и глума као занимање опстати. Све може, све је легитимно, има својих чари, али глума опстаје као најдуговечнија уметност. Нема поређења са тим ужитком да гледате испред себе стварање неке уметности. То су ексклузивни тренуци за човека. У позоришту можете наградити глумца разним врстама емоција, а можете га гађати и парадајзом. Са телевизијом сте сами, у позоришту сте заједно. Мислим да позориште не треба уопште да конкурише телевизији, ни филму, оно преживљава неке своје и садржајне и организационе промене. Не можемо негирати појаву телевизије, дигиталних уметности, морамо је укључити у свој однос према свету. Са друге стране, морате имати у виду да Београд и даље има позоришну публику. Када прођем поред позоришта увече драго ми је да видим публику. То је онај средњи слој који, на жалост, више не виђам по ресторанима, кафићима, радњама са обиљем маркираних ташни и обуће. То је свет који живи скромне животе, а има велике духовне потребе. Вероватно штеди на храни и гардероби да би отишао у позориште или купио књигу. То ме позитивно дирне. И даје ми наду.