Kraj mita o japiju

Upućeni kažu da je svetska ekonomska kriza tek počela i da joj se kraj nazire tek za dve godine a posledice se još uvek ne mogu tačno sagledati, međutim, krivac za sunovrat planetarnih finasija je pronađen – to je japi. Poznatiji i kao bezimeni menadžer, uspešan biznismen, ajkula Vol strita, čovek nesumnjive stručnosti koji s lakoćom trguje na berzi, s osmehom sklapa milionske ugovore životnog osiguranja, dobročinitelj penzionera čijim fondovima upravlja tako da im donosi mirnu starost. Idol ambicioznih studenata u zemljama tranzicije. Ali je japi i mit sa ugrađenom greškom.

Nobelovac za ekonomiju Džozef Stiglic, bez rukavica ukazuje da su krizu izazvali „sukob interesa i pohlepa”. Adresu ovim porocima je odredio u svom prvom pobedničkom govoru Barak Obama: „Ova finansijska kriza nas je naučila da ne možemo imati prosperitetni Vol Strit ako obični građani pate. U ovoj zemlji, mi se uzdižemo i padamo zajedno, kao jedna nacija, kao jedan narod”. Sličan vrednosti sistem, u čijem središtu je solidarnost, promoviše i predsednik Srbije, Boris Tadić: „Očekujem od najbogatijih ljudi ove zemlje da pokažu solidarnost sa ostalim građanima. U suprotnom država će morati da pronađe način da ih uputi ka socijalno odgovornom ponašanju”.

Upravo ta lakoća neodgovornosti je krasila japija. Profesor komunikologije Zorica Tomić opisuje top menadžera, junaka Novog Doba, kao funkciju lišenu sadržaja: „Neopterećen bilo kakvim moralnim skrupulama, lišen svakog projekta bliskosti koja ne računa sa kalkulacijom u spontanitetu ličnih odnosa, slobodan od konvencija društvenog opštenja koje su još računale sa kategorijama Lepote, Istine, Pravednosti ili Dobrote, junak Novog doba cinično poručuje da je sadašnja epoha imuna na Vrednosti, ali zato vrlo snažno senzibilisana na Cene”.

Zavodljivost mita o japiju nastala je na njegovoj spremnosti da globalizam pretvori u hedonističku bajku. „Tipičan američki japi, opisuje ga Tajlor Koen, pije francusko vino, sluša Betovena na japanskoj tehnici, koristi internet da bi kupio persijski tepih od dilera iz Londona, gleda holivudski film koji je proizveden zahvaljujući stranom kapitalu a čiji je reditelj neki Evropljanin i odmara se na Baliju”.

Kao i svaka bajka i ova japijevska ima moralizatorski kraj, tako da je dramaturški očekivano što se u nju uključio i poglavar Rimo-katoličke crkve Benedikt 16, koji je pozvao one koji vode ekonomiju da obuzdaju gramzivost i da u svoj pogled na svet uključe moral.

Srpska pravoslavna crkva se još uvek nije oglasila povodom ekonomske krize - a ima i te kako razloga, jer je i Srbija prepuna obezljuđenih japija. Oni ne slušaju Betovena, ali u ostalim hedonističkim porivima su slični svojim američkim uzorima, dok su ih u odsustvu osećaja solidarnosti prema zaposlenima čak i premašili. Ne treba zaboraviti da je srpski japi tvorac (za sebe) opravdavajuće etikete „Ovo je Srbija”. Ta pežorativna parola je univerzalni izgovor za beskrupuloznost, izrabljivanje zaposlenih i njihovo izbacivanje na ulicu kao strateški oblik poslovanja.

Srpski japi je lice koje još uvek traži svog Gogolja da ga opiše.