Крај мита о јапију

Упућени кажу да је светска економска криза тек почела и да јој се крај назире тек за две године а последице се још увек не могу тачно сагледати, међутим, кривац за суноврат планетарних финасија је пронађен – то је јапи. Познатији и као безимени менаџер, успешан бизнисмен, ајкула Вол стрита, човек несумњиве стручности који с лакоћом тргује на берзи, с осмехом склапа милионске уговоре животног осигурања, доброчинитељ пензионера чијим фондовима управља тако да им доноси мирну старост. Идол амбициозних студената у земљама транзиције. Али је јапи и мит са уграђеном грешком.

Нобеловац за економију Џозеф Стиглиц, без рукавица указује да су кризу изазвали „сукоб интереса и похлепа”. Адресу овим пороцима је одредио у свом првом победничком говору Барак Обама: „Ова финансијска криза нас је научила да не можемо имати просперитетни Вол Стрит ако обични грађани пате. У овој земљи, ми се уздижемо и падамо заједно, као једна нација, као један народ”. Сличан вредности систем, у чијем средишту je солидарност, промовише и председник Србије, Борис Тадић: „Очекујем од најбогатијих људи ове земље да покажу солидарност са осталим грађанима. У супротном држава ће морати да пронађе начин да их упути ка социјално одговорном понашању”.

Управо та лакоћа неодговорности је красила јапија. Професор комуникологије Зорица Томић описује топ менаџера, јунака Новог Доба, као функцију лишену садржаја: „Неоптерећен било каквим моралним скрупулама, лишен сваког пројекта блискости која не рачуна са калкулацијом у спонтанитету личних односа, слободан од конвенција друштвеног општења које су још рачунале са категоријама Лепоте, Истине, Праведности или Доброте, јунак Новог доба цинично поручује да је садашња епоха имуна на Вредности, али зато врло снажно сензибилисана на Цене”.

Заводљивост мита о јапију настала је на његовој спремности да глобализам претвори у хедонистичку бајку. „Типичан амерички јапи, описује га Тајлор Коен, пије француско вино, слуша Бетовена на јапанској техници, користи интернет да би купио персијски тепих од дилера из Лондона, гледа холивудски филм који је произведен захваљујући страном капиталу а чији је редитељ неки Европљанин и одмара се на Балију”.

Као и свака бајка и ова јапијевска има морализаторски крај, тако да је драматуршки очекивано што се у њу укључио и поглавар Римо-католичке цркве Бенедикт 16, који је позвао оне који воде економију да обуздају грамзивост и да у свој поглед на свет укључе морал.

Српска православна црква се још увек није огласила поводом економске кризе - а има и те како разлога, јер је и Србија препуна обезљуђених јапија. Они не слушају Бетовена, али у осталим хедонистичким поривима су слични својим америчким узорима, док су их у одсуству осећаја солидарности према запосленима чак и премашили. Не треба заборавити да је српски јапи творац (за себе) оправдавајуће етикете „Ово је Србија”. Та пежоративна парола је универзални изговор за бескрупулозност, израбљивање запослених и њихово избацивање на улицу као стратешки облик пословања.

Српски јапи је лице које још увек тражи свог Гогоља да га опише.