Endi je sada naš

Dok se jedni čude tome što je Endi Mari postao trener svog dugogodišnjeg rivala Novaka Đokovića, drugi smatraju da je to logičan potez koji svedoči ne samo o dobrim odnosima između njih dvojice već i o Đokovićevim ambicijama da u novoj sezoni osvoji još neki grend slem. Njihove karijere su, takoreći, od prvog dana bile neodvojive jedna od druge. Rodili se u isto vreme, počeli u isto vreme, zajedno se kalili protiv do tada najvećih divova tenisa Rodžera Federera i Rafaela Nadala.

„Priključiću se Novakovom timu tokom pripremnog perioda, sa ciljem da se što bolje pripremi za Australijan open. Veoma sam uzbuđen zbog toga i radujem se što ćemo, za promenu, biti na istoj strani mreže. Istovremeno sam zahvalan za priliku da mu pomognem da ostvari svoje ciljeve u narednoj godini”, rekao je Mari kad se prvi put oglasio na vest da postaje trener Đokovića.

Svi se slažu da ne bi bilo velikog (i najvećeg) Đokovića da nije bilo Federera i Nadala, ali moglo bi da se kaže i da bi Mari imao mnogo uspešniju karijeru da nije bilo Đokovića. Ako se zadržimo samo na Australijan openu – turniru na kojem će uskoro biti na istom zadatku – tu su se pet puta sreli, od toga četiri puta u finalu, i uvek je pobednik bio Đoković.

Mari je rođen 15. maja 1987, nedelju dana pre Đokovića, s kojim je kao dečak, na istom turniru, zakoračio u svet takmičarskog tenisa. Od tada su i drugovi i rivali. Išao je u osnovnu školu u Danblejnu i bio je prisutan 13. marta 1996. kada je Tomas Hamilton ubio 16 učenika i jednu odraslu osobu u zločinu koji je bio svetska vest dana. Imao je sreće da bude u grupi koja je nekako izbegla sigurnu smrt.

Prvi teniski učitelj bila mu je majka Džudi, koja je proteklih dana na društvenim mrežama pozdravila vest o saradnji njenog sina sa Đokovićem: prvo je na mreži „Iks” postavila aplauz, a zatim kutiju sa kokicama, što bi trebalo da znači da se sprema da gleda Đokovićeve mečeve u novoj sezoni. Njen sin je sa 12 godina osvojio Oranž boul, sa 15 se upisao u čuvenu školu tenisa u Barseloni „Sančez–Kasal”, a sa 16 je počeo da igra na čelendžerima i fjučersima. Sa 17 je osvojio juniorski Ju-Es open i postao najmlađi član Dejvis kup reprezentacije.

Prekretnica u njegovoj karijeri bio je Ju-Es open 2012, kada je u finalu savladao Đokovića i osvojio svoj prvi grend slem. Ta pobeda ga je svrstala u „veliku četvorku” svetskog tenisa, uz Đokovića, Federera i Nadala. Bio je to i veliki trenutak za britanski tenis koji je od 1936. godine i Freda Perija čekao na svog grend slem šampiona.

I svoju drugu najveću pobedu u karijeri, u finalu Vimbldona 2013, ostvario je protiv Đokovića, koji je ubedljivo bolji u međusobnim duelima (25:11). Bio je to njegov drugi od ukupno tri grend slem pehara (ima i Vimbldon 2016). U teniskim almanasima upisan je i kao jedini osvajač dva olimpijska zlata u singlu (London 2012, Rio 2016). Još jednu vrlo važnu pobedu protiv Đokovića odneo je u finalu ATP finalnog turnira, na izmaku 2016. godine, kada mu je preoteo prvo mesto na ATP listi.

Međutim, odmah posle toga usledio je pad u karijeri, izazvan hroničnim povredama. Posle mnogo muka s kukom i tri operacije, Mariju je ugrađen veštački kuk s kojim se vratio na teren 2019, što niko pre toga nije uradio.