Енди је сада наш

Док се једни чуде томе што је Енди Мари постао тренер свог дугогодишњег ривала Новака Ђоковића, други сматрају да је то логичан потез који сведочи не само о добрим односима између њих двојице већ и о Ђоковићевим амбицијама да у новој сезони освоји још неки гренд слем. Њихове каријере су, такорећи, од првог дана биле неодвојиве једна од друге. Родили се у исто време, почели у исто време, заједно се калили против до тада највећих дивова тениса Роџера Федерера и Рафаела Надала.

„Прикључићу се Новаковом тиму током припремног периода, са циљем да се што боље припреми за Аустралијан опен. Веома сам узбуђен због тога и радујем се што ћемо, за промену, бити на истој страни мреже. Истовремено сам захвалан за прилику да му помогнем да оствари своје циљеве у наредној години”, рекао је Мари кад се први пут огласио на вест да постаје тренер Ђоковића.

Сви се слажу да не би било великог (и највећег) Ђоковића да није било Федерера и Надала, али могло би да се каже и да би Мари имао много успешнију каријеру да није било Ђоковића. Ако се задржимо само на Аустралијан опену – турниру на којем ће ускоро бити на истом задатку – ту су се пет пута срели, од тога четири пута у финалу, и увек је победник био Ђоковић.

Мари је рођен 15. маја 1987, недељу дана пре Ђоковића, с којим је као дечак, на истом турниру, закорачио у свет такмичарског тениса. Од тада су и другови и ривали. Ишао је у основну школу у Данблејну и био је присутан 13. марта 1996. када је Томас Хамилтон убио 16 ученика и једну одраслу особу у злочину који је био светска вест дана. Имао је среће да буде у групи која је некако избегла сигурну смрт.

Први тениски учитељ била му је мајка Џуди, која је протеклих дана на друштвеним мрежама поздравила вест о сарадњи њеног сина са Ђоковићем: прво је на мрежи „Икс” поставила аплауз, а затим кутију са кокицама, што би требало да значи да се спрема да гледа Ђоковићеве мечеве у новој сезони. Њен син је са 12 година освојио Оранж боул, са 15 се уписао у чувену школу тениса у Барселони „Санчез–Касал”, а са 16 је почео да игра на челенџерима и фјучерсима. Са 17 је освојио јуниорски Ју-Ес опен и постао најмлађи члан Дејвис куп репрезентације.

Прекретница у његовој каријери био је Ју-Ес опен 2012, када је у финалу савладао Ђоковића и освојио свој први гренд слем. Та победа га је сврстала у „велику четворку” светског тениса, уз Ђоковића, Федерера и Надала. Био је то и велики тренутак за британски тенис који је од 1936. године и Фреда Перија чекао на свог гренд слем шампиона.

И своју другу највећу победу у каријери, у финалу Вимблдона 2013, остварио је против Ђоковића, који је убедљиво бољи у међусобним дуелима (25:11). Био је то његов други од укупно три гренд слем пехара (има и Вимблдон 2016). У тениским алманасима уписан је и као једини освајач два олимпијска злата у синглу (Лондон 2012, Рио 2016). Још једну врло важну победу против Ђоковића однео је у финалу АТП финалног турнира, на измаку 2016. године, када му је преотео прво место на АТП листи.

Међутим, одмах после тога уследио је пад у каријери, изазван хроничним повредама. После много мука с куком и три операције, Марију је уграђен вештачки кук с којим се вратио на терен 2019, што нико пре тога није урадио.