Svaka moć je prolazna

Tekst predstave „Figarova ženidba i razvod” reditelja Slobodana Unkovskog nastao je prema komediji „Figarova ženidba” Pjera Bomaršea (1778), zatim drami „Figaro se razvodi” Edena fon Horvata (1937), kao i operi Volfganga Amadeusa Mocarta (1786). Naracija je zasnovana na paralelnim tokovima; prepliću se segmenti Bomaršeovog i Horvatovog teksta, a uključene su i arije iz opere „Figarova ženidba”, koje izvode pevači Predrag Milanović, Sofija Pižurica, Vladimir Andrić i Dubravka Arsić, podvlačeći i produbljujući emotivna značenja radnje.

Predstava je epskih razmera, scenografski efektno stilizovana (Miodrag Tabački), kostimografski raskošna (Angelina Atlagić). Intelektualno je vrlo inspirativna, jer načinje mnoga važna pitanja – o mogućnostima društvenih promena, revolucijama i njenim zaraznim iluzijama, požudi i preljubama, borbi sa različitim iskušenjima itd. Pri tome, ona uopšte ne guši svojom razmahanom, troipočasovnom epikom; zapravo je zabavna i dinamična, zahvaljujući stalnim, odsečnim promenama stilova igre, kao i izvođačkoj superiornosti. Ukratko, reč je o zaista uspešno ostvarenom, ambicioznom, monumentalnom scenskom delu, u kojem učestvuje više od trideset izvođača – glumaca, pevača, muzičara.

Izvođenje Bomaršeove salonske komedije o dekadenciji aristokratije i trijumfu revolucionarnih težnji drastično je teatralno i melodramatično. Na sceni sve pršti u spoljnim, preafektiranim pokretima, gestovima, grimasama. Miloš Đorđević energično karikira lik Figara, buntovnog i visprenog sluge, neku vrstu simbola revolucije ali i spletkaroša koji podseća na Goldonijevog Arlekina. Nada Šargin, takođe zadivljujuće precizno, duhovito i mehanizovano, igra njegovu verenicu/ženu Suzanu. Zbog te oštre neprirodnosti, njen lik ponekad deluje kao lutka, čime glumica daje i jasan kritički komentar na inferioran položaj žena u društvu tog vremena, definisanog striktnim klasnim i polnim segregacijama. Boris Komnenić divno igra grofa Almavivu, u sličnom ključu komičnog preterivanja, kao tupavog i raskalašnog ljigavca čija odvratna razmaženost opravdavapotrebu za revolucijom. Ova zaokružena, dosledna i uverljiva teatralizacija istorijskih, predrevolucionarnih prilika stvara zgodan teren za kritičko preispitivanje gomile istorijskih zabluda. Revoluciju je, danas, moguće prikazati još samo kao farsu, igru totalno iskrivljenih, melodramatizovanih iluzija.

Horvatova drama je, sa druge strane, opravdano data realističnije, iako ne sasvim realistički; postoji i tu plastičnih, ciničnih iskliznuća. Za razliku od bujnog kolorita Bomaršeovog sveta, atmosfera je ovde siva i sumorna jer su svi revolucionarni ideali sasvim potrošeni, stvarnost im je brutalno rasporila utrobu. Vojislav Brajović igra Horvatovog grofa Almavivu svedenim sredstvima i prigušenim emocijama. On uspešno nosi tragičnu ironiju vrtoglavog pada sa visokih društvenih položaja, asocirajući negde i na Čehovljeve gubitnike. Igor Đorđević oštro i neposredno igra Figara koji se utopio u jadne malograđanske principe, laž, tartifovštinu. Nataša Ninković oblikuje lik njegove supruge Suzane koja, suprotno njemu, beskompromisno bira slobodu, odbacujući uvijanje u mreže zabluda...

Stalni, nemirni kontrast između bleštavo izveštačenih Bomaršeovih aktera predrevolucionarnog vremena i otrežnjujuće realnog Horvatovog postrevolucionarnog doba, postavlja pregršt bitnih teza. U reljefnom iscrtavanju posledica rušilačke stihije istorijskih neminovnosti jasno se nameće politički važna ideja o relativnosti moći, odnosno stalnoj mogućnosti potresnog gubitka visokih društvenih pozicija. Politička moć je, ipak, samo, prolazna; vladari i vođe dolaze i odlaze, završavajući na đubrištu istorije.