Свака моћ је пролазна

Текст представе „Фигарова женидба и развод” редитеља Слободана Унковског настао је према комедији „Фигарова женидба” Пјера Бомаршеа (1778), затим драми „Фигаро се разводи” Едена фон Хорвата (1937), као и опери Волфганга Амадеуса Моцарта (1786). Нарација је заснована на паралелним токовима; преплићу се сегменти Бомаршеовог и Хорватовог текста, а укључене су и арије из опере „Фигарова женидба”, које изводе певачи Предраг Милановић, Софија Пижурица, Владимир Андрић и Дубравка Арсић, подвлачећи и продубљујући емотивна значења радње.

Представа је епских размера, сценографски ефектно стилизована (Миодраг Табачки), костимографски раскошна (Ангелина Атлагић). Интелектуално је врло инспиративна, јер начиње многа важна питања – о могућностима друштвених промена, револуцијама и њеним заразним илузијама, пожуди и прељубама, борби са различитим искушењима итд. При томе, она уопште не гуши својом размаханом, троипочасовном епиком; заправо је забавна и динамична, захваљујући сталним, одсечним променама стилова игре, као и извођачкој супериорности. Укратко, реч је о заиста успешно оствареном, амбициозном, монументалном сценском делу, у којем учествује више од тридесет извођача – глумаца, певача, музичара.

Извођење Бомаршеове салонске комедије о декаденцији аристократије и тријумфу револуционарних тежњи драстично је театрално и мелодраматично. На сцени све пршти у спољним, преафектираним покретима, гестовима, гримасама. Милош Ђорђевић енергично карикира лик Фигара, бунтовног и виспреног слуге, неку врсту симбола револуције али и сплеткароша који подсећа на Голдонијевог Арлекина. Нада Шаргин, такође задивљујуће прецизно, духовито и механизовано, игра његову вереницу/жену Сузану. Због те оштре неприродности, њен лик понекад делује као лутка, чиме глумица даје и јасан критички коментар на инфериоран положај жена у друштву тог времена, дефинисаног стриктним класним и полним сегрегацијама. Борис Комненић дивно игра грофа Алмавиву, у сличном кључу комичног претеривања, као тупавог и раскалашног љигавца чија одвратна размаженост оправдавапотребу за револуцијом. Ова заокружена, доследна и уверљива театрализација историјских, предреволуционарних прилика ствара згодан терен за критичко преиспитивање гомиле историјских заблуда. Револуцију је, данас, могуће приказати још само као фарсу, игру тотално искривљених, мелодраматизованих илузија.

Хорватова драма је, са друге стране, оправдано дата реалистичније, иако не сасвим реалистички; постоји и ту пластичних, циничних исклизнућа. За разлику од бујног колорита Бомаршеовог света, атмосфера је овде сива и суморна јер су сви револуционарни идеали сасвим потрошени, стварност им је брутално распорила утробу. Војислав Брајовић игра Хорватовог грофа Алмавиву сведеним средствима и пригушеним емоцијама. Он успешно носи трагичну иронију вртоглавог пада са високих друштвених положаја, асоцирајући негде и на Чеховљеве губитнике. Игор Ђорђевић оштро и непосредно игра Фигара који се утопио у јадне малограђанске принципе, лаж, тартифовштину. Наташа Нинковић обликује лик његове супруге Сузане која, супротно њему, бескомпромисно бира слободу, одбацујући увијање у мреже заблуда...

Стални, немирни контраст између блештаво извештачених Бомаршеових актера предреволуционарног времена и отрежњујуће реалног Хорватовог постреволуционарног доба, поставља прегршт битних теза. У рељефном исцртавању последица рушилачке стихије историјских неминовности јасно се намеће политички важна идеја о релативности моћи, односно сталној могућности потресног губитка високих друштвених позиција. Политичка моћ је, ипак, само, пролазна; владари и вође долазе и одлазе, завршавајући на ђубришту историје.