Tamo gde šina savije

Nemoćna da se suoči sa sopstvenim demonima populistička vlast ih traži na drugoj strani – među studentima, građanima, opozicijom, decom... Nesposobna da pogleda sebe u zrcalo, ona preko svojih medija i armije botova targetira, optužuje, kleveće, vređa sve one koji protestima izražavaju nezadovoljstvo njenom vladavinom. I umesto da svoje kapacitete usmeri na reorganizovanje sopstvenog ponašanja i metodologije rada, što bi bio istinski pomak, ona ide korak nazad ka problematičnim dovođenjima u vezu nezadovoljnih građana koji protestuju i moćnih neprijatelja iznutra i izvana. Na taj način vlast dugačkom spisku pogrešnih poteza koje pravi pridodaje još jedan kojim poistovećuje građane ove zemlje sa marionetama i saradnicima navodnih neprijatelja koji žele destabilizaciju Srbije. Pa ipak perspektiva bi se mogla i obrnuti – recimo da je vlast ta koja sarađuje sa unutrašnjim i spoljnim faktorima kako bi zajedno s njima profitirala od eksploatacije Srbije. Za građane bi takvo ponašanje predstavljalo istinsku destabilizaciju države i društva, izuzev za vlast koja bi to nazivala stabilnošću. Da li je u pitanju isključivo ugao posmatranja? Ili je potrebno znati kako sistem treba da funkcioniše? Za premijera se škole i fakulteti u blokadi ponašaju kao privatna preduzeća, premda je reč o državnim institucijama. Za profesore, đake i studente vladajuća stranka je privatizovala državu i blokirala njene institucije, iako je država zajednica svih njenih građana. Ko je u pravu? Teret dokazivanja je na plećima svakog savesnog pojedinca koji se pridržava Ustava i univerzalnih vrednosti.

Upravo se masa savesnih ljudi u nedelju, 22. decembra, na Slaviji, pridružila studentima u odavanju počasti stradalima prilikom nesrećnog pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici, kao i civilizovanim zahtevima koje su studenti uputili vlasti. Problem je međutim u tome što populistička vlast doživljava državu kao privatan posed pa shodno tome tretira civilizovane zahteve građana kao udar na vlastitu imovinu. Suština je u sledećem – kada se kao građani iz opravdanih razloga suprotstavite vladajućoj stranci, ona to predstavlja kao udar na državu, budući da stranka i država, prema populističkoj matrici (naravno, posve pogrešnoj), čine neraskidivo jedinstvo, što se ponajbolje vidi na konferencijama za štampu predsednika republike koje nalikuju sastancima užeg partijskog rukovodstva. Ovakva vrsta stranačkog feudalizma moguća je jedino u populističkim režimima, za koje je takođe karakteristično da dele građane na podobne i nepodobne, na njihove i naše. I posebno, da prebrojavaju savesne građane koji ustaju protiv nesavesnih poteza vlastodržaca. Kao u nedelju na Slaviji.

Savest nam tog dana nije dopustila da ostanemo kod kuće. Odšetali smo, moja životna saputnica i ja, ruku podruku od Cvijićeve do Beogradske i dalje, do mesta „gde šina savije”. Razume se bez osećaja da neko upravlja našim postupcima – Đilas, Kurti, duboka država... Voleo bih kada bi i glasači vladajuće koalicije odlazili na birališta s osećajem da sami upravljaju svojim postupcima. Bez rupa u savesti i s kičmom koja nije od želea. Uvereni da nešto plemenito činimo za Srbiju, priključili smo se protestnoj masi. Socijalni psiholog Rodžer Braun naziva je ekspresivnom masom koju karakteriše pružanje podrške. Mi smo je pružili studentima – i kao nekadašnji studenti Univerziteta u Beogradu i kao sadašnji profesori. Podržali smo mlade u njihovoj želji da žive u Srbiji kojom će umesto bahatosti vladati pravičnost. U kojoj će na odgovorne položaje dolaziti stručni i moralni ljudi. Koja nikome neće služiti kao rudnik, deponija, laboratorija... Jer plemenito je želeti ovako nešto. Pristojno je zahtevati uređenu državu?

Celokupno Platonovo delo pod nazivom „Država” može se svesti na pitanje šta je pravedan život i kako izgleda idealno državno uređenje. No, ovdašnja vlast poput Trazimaha veli da je pravda ono što koristi jačem, ono što naredi vlast u sopstvenom interesu, a nepravda sve ono što krši zakon takve vlasti. Studenti i građani, međutim, poput Sokrata vele da to nije pravda jer se i jaka vlast može prevariti u shvatanju sopstvenih interesa. Uostalom, nijedna vlast nije nepogrešiva, ali je zato svaka dužna da donosi pravične zakone koje neće koristiti kao oruđe za odbranu ličnih interesa. Zbog toga nas vlast kroz Trazimaha „podučava” da onaj ko otme državu nije razbojnik već zakonodavac koji određuje šta je pravedno, a šta nije. Na to Sokrat (student, građanin), odgovara da se pravda sastoji u dobroti i znanju koji su nezavisni od posedovanja vlasti. Drugim rečima, otimati državu od građana nije ni dobro ni mudro postupanje vlasti koja tim istim građanima treba da služi polažući im račune za svoje postupke. Sa ovim će se složiti svaki svestan i savestan protivnik tirjanstva. Svako ko je u nedelju u pola pet popodne zastao i zaćutao na Slaviji i okolnim ulicama.

Da li nas je bilo 28.000 ili 29.000? Pitate li predstavnike vlasti bilo nas je taman toliko da popunimo polovinu Zvezdinog stadiona. Iz naše perspektive, međutim, delovalo je da bi se mogle ispuniti bar dve Marakane i još Partizanov stadion pride. Ali uzmimo čak i da su policijski izveštaji tačni. Da li je mala stvar kada 28.000 ili 29.000 ljudi četvrt sata u potpunoj tišini stoji u centru grada odajući poštu nastradalim sunarodnicima? Ne, to nije mala stvar i daleko je važnija za zdravlje društva od asfaltiranja 20 ili 30 kilometara puta. Nije da put nije bitan, ali je duhovno jedinstvo ljudi znatno bitnije od materijalnog i prolaznog artefakta. To ne može da razume vlast posednuta neoliberalnim duhom, zaogrnuta korporativnim plaštom, sa tehnokratskim načinom rezonovanja i populističkim modelom vladanja. Nikada i neće razumeti. Jer vlast traži brz uspeh, neopadajući rejting, nezaostajanje na putu rasta (korporacijskih profita) i stabilnosti (globalnog kapitala). Ona ne shvata da je brzina neprijatelj mišljenja, a da je nemanje vremena za razmišljanje predvorje katastrofe. Dakle, potrebno je s vremena na vreme prikočiti. Zastati. Zaćutati. Razmisliti.

Probijamo se kroz masu nakon petnaestominutne tišine. Studenti u rukama drže visoko podignute parole. „Kopaćemo al’ po papirima!” „Nemoj da mi lažeš babu!” „Tužilaštvo ćuti, studenti su ljuti!”... Zvižde u pištaljke. Odrasli takođe. Deca u pratnji roditelja, ogrnuta državnom zastavom, trube u „vuvuzele”. Stvaraju buku koja će u stanovima okolnih zgrada razbuditi deo uspavanog građanstva sklonog zaboravu. „Nemojte drhtati kao da je svet hladna i prazna soba, ne zatajite svoje duše nikad, jer divno je i nerazumljivo uskrsavanje istina”, veli Andrić.

Beograd ne spava, a vlast je u škripcu. Skraćuje polugodište, ublažava retoriku. Nada se da će praznici pomesti proteste i gurnuti studente i građane u ušuškani zaborav. Stiče se utisak da ne računa na mogućnost da Srbija ovoga puta neće zaboraviti.

Sociolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista