Deco naša, prst na čelo

Budimo na zemlji s obe noge. Bez predrasuda i bez milosti.

Svaka iole obrazovana osoba naći će odgovor na pitanje iz naslova ovoga teksta, koji je sadržan u knjizi američkog državljanina Avrama Noama Čomskog, čuvenog lingviste, književnika i filozofa, skoro identičnog naziva: „Šta to u stvari hoće Amerika”, u kojoj između ostalog piše: „Za vreme Drugog svetskog rata, radne grupe Stejt departmenta i Saveta za međunarodne odnose radile su na kreiranju posleratnog sveta u vidu tzv. Velike oblasti (koja je obuhvatila pretežno države bogate izvorima nafte – NB), koja bi bila potčinjena potrebama američke privrede, a po mogućnosti i ceo svet. Nerazvijene zemlje bi obavile svoj deo posla tako što bi bile izvori sirovina i tržišta, koje treba izrabljivati (Džon Kenan) za industrijalizovane kapitalističke zemlje.”

Ovaj pakleni plan ne predstavlja ništa drugo do plagijat Hitlerove doktrine o osvajanju čitavog sveta i stavljanje pod vlast Trećeg rajha, što potvrđuje i činjenica da je Amerika primila u svoju službu preko 200.000 naučnika i visokoobrazovanih Nemaca koji su prebegli iz Evrope.

Pretenciozno je očekivati od širih narodnih slojeva društva da sve ovo imaju na pameti, kada i dan danas čujemo ne samo od polupismenih već i od univerzitetskih profesora, koji posredstvom sredstava javnog informisanja razglabaju i šire „filozofiju” u stilu: „da razvijene zemlje (poput Amerike – NB) nisu pokazale put kojim će ići zemlje u razvoju”, ne znajući da im to nije cilj već potčinjavanje radi dalje pljačke. Nažalost, ni posle 80 godina Amerika ne namerava da odustane od ovog paklenog plana. Bar ne dobrovoljno. A silom?

Poreklo nemanjićko (po predanju), mesto rođenja i krštenja Metohija, manastir Visoki Dečani, proterivanje sa ognjišta od okupatora 1942. i 2000, nivo stečenog znanja i obrazovanja, iskustva: čobanina, najamnika, robijaša i višedecenijskog čelnika proizvodnih preduzeća sa do 20.000 zaposlenih, nosilac titule menadžera Balkana za 1995. – Bukurešt, saveznog narodnog poslanika, a naročito veštine stečene pri izbavljenju rudarsko-metalurško-hemijsko-poljoprivrednog kombinata „Trepča” iz njenog, u viševekovnoj istoriji, najdubljeg potonuća, kao i doktoranda, nažalost, sa najdužim stažom (od 4. maja 1005) i sve to i još ponešto, čini me kompetentnim da se kritički osvrnem na ovo više nego aktuelno pitanje, koje postaje dramatično po stabilnost, dalji razvoj i nezavisnost Srbije.

U svakoj uređenoj, nezavisnoj i suverenoj državi gde postoji pluralizam ne može se govoriti o nekakvom autoritarizmu i diktaturi, sem u razglabanjima i „filozofiranjima” koja dolaze od dokonih i nedovršenih ličnosti.

Jer da li će postojeća vlast biti na vlasti duže od jednog mandata nakon demokratskih izbora, pa makar oni bili i manje demokratski, zavisi isključivo od opozicije, njenog programa koji nudi biračima, organizovanosti i unutarstranačkog jedinstva, bez uticaja trećeg učesnika, domaćih neformalnih i formalnih grupacija, pa makar one bile i studentske, koje nisu učestvovale u izborima i uz logistiku stranog faktora ili bez nje.

Dakle, u svakoj nezavisnoj, suverenoj i demokratskoj državi, narod svoje prirodno pravo da uređuje društveno ekonomske odnose prenosi na političke stranke u izbornom procesu. Na taj način pozicija je dobila pravo da vlada, da vodi državu, a opozicija je takođe od naroda ovlašćena da bude korektivni faktor i vrhovni kontrolor nad aktuelnom vlašću.

Bilo kakva treća strana koja nije dobila mandat naroda nema legalno niti legitimno pravo da uređuje društvo i državu. Svaki pokušaj u tom pravcu je nelegalan i nelegitiman sa bilo koje strane da dolazi, te ukoliko se blagovremeno ne suzbije to štetno delovanje i to svim sredstvima od strane izabrane vlasti, vodi u anarhiju.

Uloga studenata kao budućih „vladalaca” društva, jeste prevashodno da se za tu ulogu blagovremeno i temeljno osposobe.

„Nije znanje znanje znati, neg je znanje znanje dati”, reči su Jove Jovanovića Zmaja.

A pošto su se pobunjenici odlučili da nakon srednjeg obrazovanja nastave da studiraju u cilju sticanja novih, dubljih i širih znanja, nedvosmisleno su potvrdili da su njihove mlade glave samo delimično popunjene neophodnim znanjem, koje će moći dalje da daruju na dobrobit svoju i drugih u celokupnoj društvenoj zajednici.

Nažalost pobunjenici su prerano kukuriknuli, pa smo ovih dana svedoci da se deo njih odlučio da odustane, „zbog prečeg posla” bar privremeno, od daljeg sticanja znanja, gle nonsensa – besmislice, zbog eksidensa – slučaja smrtonosnog pada nadstrešnice u Novom Sadu. Bilo bi razumljivije da su ustali u odbranu svojih prava ili ne daj bože u borbu za svet ravnopravnih, bolji položaj seljaka i radnika, koji su uzgred budi rečeno, „revolucijom” od 5. oktobra 2000, dovedeni do prosjačkog štapa.

Znano je od pamtiveka da svaki onaj ko je odlučio da na vreme stiče nova znanja, odnosno kada mu je vakat, da očekuje podršku pre svega svoje porodice, svojih roditelja, a neizostavno i svoje države, jer bez tog preduslova, poduhvat je unapred osuđen na neuspeh.

Elementarna pitanja koja postavljaju „donatori” ovog projekta u odnosu na kandidate – studente su: da li je gladan ili sit, da li je žedan ili napit, da li je go ili odeven, da li je bos ili obuven, da li ima odgovarajući smeštaj i druge uslove i na kraju, i da li ima ajfon. Ovo su prioriteti za porodicu i državu. Ako je sve ovo i više od toga obezbeđeno, onda se postavlja pitanje šta je povod, da li je nadstrešnica samo izgovor. Očigledno je da su ta deca izmanipulisana, zloupotrebljena. Jer kako shvatiti činjenicu da su pobunjenici za „svoje” simbole prigrlili krvavu ruku iako je od tvoraca simbola upotrebljen potpuno pogrešan naziv. Anatomski posmatrano, ljudski ekstremitet ruka predstavlja deo tela od ramenog zgloba do vrha srednjeg prsta kao krajnjih tačaka ovog organa. Dakle „njihov” simbol predstavlja krvavu šaku, a ne ruku. Narodna pesma kaže: krvave mu ruke do lakata ili krvave mu ruke do ramena. A upravo ta šaka i to leve ruke sa olovkom stisnutom u pesnicu simbolizuje „meku” agresiju – nasilje, što je totem nedavno formirane akademske družine pod nazivom „Proglas” za razliku od totema „Otpor”, koji uzima desnu šaku čvrsto stisnutu u pesnicu, što je američki izum, a simbolizuje primenu sile, nasilje, koji se prvi put pojavljuje tokom devedesetih godina prošloga veka pri rušenju od naroda izabranih vlasti u državama koje su se suprotstavljale sprovođenju američkog paklenog plana, porobljavanja i pljačke čitavog sveta. Ovaj simbol se pojavljuje pored Jugoslavije u seriji protesta, demonstracija i pobuna, naročito na severu Afrike i Bliskog istoka (Sirija, Libija, Egipat 2010).

Ovu družinu (Proglas) čine istaknute ličnosti u javnom životu Srbije među kojima su i bivši predsednik SANU, koji se „blagovremeno” odrekao svojih „roditelja” i Metohije i Kosova, kao i poznati glumac koji je u javnosti još poznatiji kao ljubitelj desne šake čvrsto stisnute u pesnicu, koju neretko koristi u dijalogu sa sagovornicima upućujući je neistomišljenicima direktno u glavu, zbog čega je i nedavno prvostepeno osuđen, a o čemu sam opširnije pisao u svojoj kolumni pod nazivom „Restlovi DOS-a”, objavljenoj u jednom dnevnom listu.

A i učešće pobunjenika na tribinama „Proglasa” potvrđuje da su u najmanju ruku indoktrinirani i izmanipulisani, a da li dobijaju i dolare, vreme će dati odgovor kao i svojevremeno za učesnike „Otpora”, o čemu svedoči i tadašnji američki ambasador Vilijam Montgomeri.

U ovom tekstu svoj životopis sažeo sam u jednoj andrićevski podužoj rečenici s namerom da pobunjenim studentima ukažem na citat iz knjige „Večita odbrana 2”, autora Gradimira J.  Moskovljevića, poznatog advokata i književnika iz Kruševca, gde je u odeljku knjige „Direktor koji je bio čovek” napisao: „U Jugoslaviji crnog Broza prvi petao kukuriknuo je u Brusu, srpskom gradiću ispod Kopaonika. Zvao se Novak Bjelić i bio je Crnogorac. Bjelić, taj neolekivani livek suprotstavio se komitetu, jedinoj vlasti u varoši, a zatim i Centralnom komitetu Srbije i Jugoslavije.” Epilog – 18 meseci strogog zatvora, koje sam do poslednjeg dana „odslužio” u niškom kazamatu.

Kvaka u Velikoj oblasti.

Zato, deco naša, unuci i praunuci, vreme je da se stavi prst na čelo!

Generalni direktor „Trepče” tokom poslednje decenije 20. veka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista