Децо наша, прст на чело

Будимо на земљи с обе ноге. Без предрасуда и без милости.

Свака иоле образована особа наћи ће одговор на питање из наслова овога текста, који је садржан у књизи америчког држављанина Аврама Ноама Чомског, чувеног лингвисте, књижевника и филозофа, скоро идентичног назива: „Шта то у ствари хоће Америка”, у којој између осталог пише: „За време Другог светског рата, радне групе Стејт департмента и Савета за међународне односе радиле су на креирању послератног света у виду тзв. Велике области (која је обухватила претежно државе богате изворима нафте – НБ), која би била потчињена потребама америчке привреде, а по могућности и цео свет. Неразвијене земље би обавиле свој део посла тако што би биле извори сировина и тржишта, које треба израбљивати (Џон Кенан) за индустријализоване капиталистичке земље.”

Овај паклени план не представља ништа друго до плагијат Хитлерове доктрине о освајању читавог света и стављање под власт Трећег рајха, што потврђује и чињеница да је Америка примила у своју службу преко 200.000 научника и високообразованих Немаца који су пребегли из Европе.

Претенциозно је очекивати од ширих народних слојева друштва да све ово имају на памети, када и дан данас чујемо не само од полуписмених већ и од универзитетских професора, који посредством средстава јавног информисања разглабају и шире „филозофију” у стилу: „да развијене земље (попут Америке – НБ) нису показале пут којим ће ићи земље у развоју”, не знајући да им то није циљ већ потчињавање ради даље пљачке. Нажалост, ни после 80 година Америка не намерава да одустане од овог пакленог плана. Бар не добровољно. А силом?

Порекло немањићко (по предању), место рођења и крштења Метохија, манастир Високи Дечани, протеривање са огњишта од окупатора 1942. и 2000, ниво стеченог знања и образовања, искуства: чобанина, најамника, робијаша и вишедеценијског челника производних предузећа са до 20.000 запослених, носилац титуле менаџера Балкана за 1995. – Букурешт, савезног народног посланика, а нарочито вештине стечене при избављењу рударско-металуршко-хемијско-пољопривредног комбината „Трепча” из њеног, у вишевековној историји, најдубљег потонућа, као и докторанда, нажалост, са најдужим стажом (од 4. маја 1005) и све то и још понешто, чини ме компетентним да се критички осврнем на ово више него актуелно питање, које постаје драматично по стабилност, даљи развој и независност Србије.

У свакој уређеној, независној и сувереној држави где постоји плурализам не може се говорити о некаквом ауторитаризму и диктатури, сем у разглабањима и „филозофирањима” која долазе од доконих и недовршених личности.

Јер да ли ће постојећа власт бити на власти дуже од једног мандата након демократских избора, па макар они били и мање демократски, зависи искључиво од опозиције, њеног програма који нуди бирачима, организованости и унутарстраначког јединства, без утицаја трећег учесника, домаћих неформалних и формалних групација, па макар оне биле и студентске, које нису учествовале у изборима и уз логистику страног фактора или без ње.

Дакле, у свакој независној, сувереној и демократској држави, народ своје природно право да уређује друштвено економске односе преноси на политичке странке у изборном процесу. На тај начин позиција је добила право да влада, да води државу, а опозиција је такође од народа овлашћена да буде корективни фактор и врховни контролор над актуелном влашћу.

Било каква трећа страна која није добила мандат народа нема легално нити легитимно право да уређује друштво и државу. Сваки покушај у том правцу је нелегалан и нелегитиман са било које стране да долази, те уколико се благовремено не сузбије то штетно деловање и то свим средствима од стране изабране власти, води у анархију.

Улога студената као будућих „владалаца” друштва, јесте превасходно да се за ту улогу благовремено и темељно оспособе.

„Није знање знање знати, нег је знање знање дати”, речи су Јове Јовановића Змаја.

А пошто су се побуњеници одлучили да након средњег образовања наставе да студирају у циљу стицања нових, дубљих и ширих знања, недвосмислено су потврдили да су њихове младе главе само делимично попуњене неопходним знањем, које ће моћи даље да дарују на добробит своју и других у целокупној друштвеној заједници.

Нажалост побуњеници су прерано кукурикнули, па смо ових дана сведоци да се део њих одлучио да одустане, „због пречег посла” бар привремено, од даљег стицања знања, гле нонсенса – бесмислице, због ексиденса – случаја смртоносног пада надстрешнице у Новом Саду. Било би разумљивије да су устали у одбрану својих права или не дај боже у борбу за свет равноправних, бољи положај сељака и радника, који су узгред буди речено, „револуцијом” од 5. октобра 2000, доведени до просјачког штапа.

Знано је од памтивека да сваки онај ко је одлучио да на време стиче нова знања, односно када му је вакат, да очекује подршку пре свега своје породице, својих родитеља, а неизоставно и своје државе, јер без тог предуслова, подухват је унапред осуђен на неуспех.

Елементарна питања која постављају „донатори” овог пројекта у односу на кандидате – студенте су: да ли је гладан или сит, да ли је жедан или напит, да ли је го или одевен, да ли је бос или обувен, да ли има одговарајући смештај и друге услове и на крају, и да ли има ајфон. Ово су приоритети за породицу и државу. Ако је све ово и више од тога обезбеђено, онда се поставља питање шта је повод, да ли је надстрешница само изговор. Очигледно је да су та деца изманипулисана, злоупотребљена. Јер како схватити чињеницу да су побуњеници за „своје” симболе пригрлили крваву руку иако је од твораца симбола употребљен потпуно погрешан назив. Анатомски посматрано, људски екстремитет рука представља део тела од раменог зглоба до врха средњег прста као крајњих тачака овог органа. Дакле „њихов” симбол представља крваву шаку, а не руку. Народна песма каже: крваве му руке до лаката или крваве му руке до рамена. А управо та шака и то леве руке са оловком стиснутом у песницу симболизује „меку” агресију – насиље, што је тотем недавно формиране академске дружине под називом „Проглас” за разлику од тотема „Отпор”, који узима десну шаку чврсто стиснуту у песницу, што је амерички изум, а симболизује примену силе, насиље, који се први пут појављује током деведесетих година прошлога века при рушењу од народа изабраних власти у државама које су се супротстављале спровођењу америчког пакленог плана, поробљавања и пљачке читавог света. Овај симбол се појављује поред Југославије у серији протеста, демонстрација и побуна, нарочито на северу Африке и Блиског истока (Сирија, Либија, Египат 2010).

Ову дружину (Проглас) чине истакнуте личности у јавном животу Србије међу којима су и бивши председник САНУ, који се „благовремено” одрекао својих „родитеља” и Метохије и Косова, као и познати глумац који је у јавности још познатији као љубитељ десне шаке чврсто стиснуте у песницу, коју неретко користи у дијалогу са саговорницима упућујући је неистомишљеницима директно у главу, због чега је и недавно првостепено осуђен, а о чему сам опширније писао у својој колумни под називом „Рестлови ДОС-а”, објављеној у једном дневном листу.

А и учешће побуњеника на трибинама „Прогласа” потврђује да су у најмању руку индоктринирани и изманипулисани, а да ли добијају и доларе, време ће дати одговор као и својевремено за учеснике „Отпора”, о чему сведочи и тадашњи амерички амбасадор Вилијам Монтгомери.

У овом тексту свој животопис сажео сам у једној андрићевски подужој реченици с намером да побуњеним студентима укажем на цитат из књиге „Вечита одбрана 2”, аутора Градимира Ј.  Московљевића, познатог адвоката и књижевника из Крушевца, где је у одељку књиге „Директор који је био човек” написао: „У Југославији црног Броза први петао кукурикнуо је у Брусу, српском градићу испод Копаоника. Звао се Новак Бјелић и био је Црногорац. Бјелић, тај неолекивани ливек супротставио се комитету, јединој власти у вароши, а затим и Централном комитету Србије и Југославије.” Епилог – 18 месеци строгог затвора, које сам до последњег дана „одслужио” у нишком казамату.

Квака у Великој области.

Зато, децо наша, унуци и праунуци, време је да се стави прст на чело!

Генерални директор „Трепче” током последње деценије 20. века

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа