Kako prevesti jelku minhenskim metroom

Od jula 1973. živim u Minhenu, a sve do nedelje, 22. decembra, nisam znao da je u ovom gradu zabranjeno prevoziti veće jelke metroom.

Čekao sam metro na stanici Odeonsplac. Dva para su nosila po jednu jelku duž perona. Fotografisao sam ih, a potom ugledao još jedan par kako čeka isti metro kao i ja. Oni su imali čak dve jelke. Onda je nastao problem: došla su dva metro-policajca i obratila se paru. Nakon minut-dva par je otišao noseći jednu jelku, druga je ostala na peronu. Shvatio sam da je reč o zabrani unošenja jelke u metro. Sve sam fotografisao kriomice: na metro stanici se ne sme fotografisati, a ne sme se fotografisati ni policija. Dan kasnije dvoje novine su objavile moju fotografiju.

U nedelju sam u povratku, na drugoj stanici metroa, snimio još jednu ženu sa jelkom. Ona je, međutim, uspela da unese drvo u metro i da se preveze. Najverovatnije su policajci bili na Odeonsplacu jer je tamo veliko prodavalište jelki, a odmah ispod metro stanica. Policija je mogla da „zatvori oči” jer je u metrou nedeljom relativno malo putnika. A, recimo, u petak i subotu vagoni su bili krcati. Novine su objavile da se u metro mogu unositi samo predmeti dimenzija 80 puta 90 centimetara i težine 25 kilograma. Osoblje metroa na licu mesta procenjuje da li se stvari mogu uneti u vagon ili ne. Tako je po propisima, ali nikada ranije nisam video da nekoga izbace iz metroa zbog previše prtljaga. Pogotovo ne turiste. Doduše, prevoz jelki uoči Božića je ipak problematičan.

U Nemačkoj se pravila i zakoni poštuju, dok je na Balkanu uglavnom suprotno. U Herceg Novom sam tako prošlog leta primetio da autobusi javnog saobraćaja ne voze po redu vožnje. Šta se u autobusu sme ili ne sme ne piše nigdje, ali će vam to redovno nervozni vozač razdraženim tonom skresati u lice. U takvim prilikama ne može se znati da li je takvo pravilo, ili njegovo lično mišljenje.

Đorđe Matković,
Minhen/Herceg Novi