Vreme kada su nam granice bile tesne

Malo ko je početkom 20. veka mogao da pretpostavi da će budućnost zajedničke države Južnih Slovena biti ovoliko burna. Još manje da će se „troimena braća”, u narednim decenijama još više podeliti i, umesto ujedinjeni 21 vek dočekati udaljeniji i razjedinjeniji nego ikada. I dok jedni u tome vide dokaz da je Jugoslavija bila „tragična greška” i „grobnica naroda”, drugi u sada aktuelnim integracijama i činjenici da sve države nastale raspadom bivše SFRJ teže ulasku u Evropsku uniju pronalaze argument za tvrdnju da je reč o modernoj i naprednoj ideji čije će se prednosti tek potvrditi. Ima, konačno, i mišljenja da će se Jugoslavija obnoviti, ali tek kad se promene međunarodne okolnosti.

O svemu tome, ali i načinu na koji je stvorena Jugoslavija, ličnostima koje su obeležile njenu istoriju, dobrim i lošim stranama jugoslovenske ideje, uzrocima koji su doveli do raspada države, savremenim tokovima i perspektivi ovog našeg prostora, razgovaramo sa dr Mirom Radojević, istoričarem i docentom na katedri za Istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta u Beogradu. Reč je o stručnjaku koji je na ovu temu napisao veći broj publikacija i naučnih radova i koji vlastita saznanja, nastala analizom istorijskih izvora deli sa kolegama iz zemlje i inostranstva, ali i prenosi na svoje studente.

Od stvaranja „prve” Jugoslavije, prošlo je, evo, već devet decenija. Kako iz sadašnje perspektive gledate na taj čin?

Jugoslavija, i „prva” i „druga”, nastala je posle velikih ratova kada se, na ruševinama starog, gradio novi svet. Bilo je to, kako je Milan Grol primetio, vreme „buntovnih raspoloženja” i „buntovnih ljudi” kojima su sve granice bile tesne. Jedan drugi intelektualac, Boža Marković rekao je početkom 1918. da je za tri godine rata urađeno više nego što bi se u miru uradilo za trideset. U kontekstu tih previranja, utisaka koje je na savremenike ostavio završeni rat i revolucionarnih raspoloženja, treba posmatrati ideju jugoslovenstva i njenu realizaciju. Ona je, što su kasnije priznavali i mnogi njeni pobornici, imala u sebi nečeg romantičarskog, jer je previđala probleme sa kojima će se tako stvorena zemlja susresti. Ali, jugoslovenstvo je, bez obzira na to, bilo moderna ideja kojoj su umni ljudi tog vremena pristupili sa mnogo praktičnog realizma i nacionalne potrebe. U njenoj su realizaciji videli civilizacijski čin dosegnut i za buduće generacije.

Znači li to da Vi ne delite, danas rašireno, mišljenje da je Jugoslavija „bila tragična, istorijska greška”?

(/slika2)Mislim da je na stvaranje Jugoslavije u naučnom smislu pogrešno gledati kao na „tragičnu grešku”. Ceo proces moramo proučavati na osnovu istorijskih činjenica, a ne naknadne, po mom mišljenju često „opasne” pameti. Takav pristup previđa pozitivna iskustva i rezultate jednog sedam decenija dugog istorijskog perioda. Osim toga, Jugoslavija je bila jedina država u kojoj je bilo moguće realizovati ideju o životu većine Srba unutar istih granica, čemu su težili i drugi narodi. Zaboravlja se da bi, čak i da je bila moguća, tzv. Velika Srbija sa svih strana bila okružena nenaklonjenim susedima. Važno je istaći i da je prva Jugoslavija stvorena na temeljima dve napredne ideje – nacionalne, koja je podrazumevala ujedinjenje južnoslovenskih naroda, i demokratske, koja je težila modernoj državi parlamentarne demokratije.

Istoriju Jugoslavije obeležile su i harizmatične ličnosti, kao što su kralj Aleksandar i Josip Broz Tito. Kakva je, po vašem mišljenju bila njihova uloga?

Nisu bez razloga savremeni istraživači prošlosti kazali da je „svaki vođa individualni odgovor na kolektivnu potražnju”. Jugoslaviju su činili patrijarhalni narodi koji nisu imali ni dovoljno političke kulture ni dugu tradiciju parlamentarizma. Na ulogu ovih ličnosti uticale su i okolnosti u kojim su živeli. Kad je reč o kralju Aleksandru on je, bez sumnje, bio velika istorijska ličnost, hrabar vojnik i energičan državnik, talentovan za spoljnu politiku i međunarodne odnose, zbog čega se može reći da je bio stub „prve” Jugoslavije. Ali, u unutrašnjoj politici načinio je mnogo grešaka, a jedna od najvećih je uvođenje lične vladavine, iako je to učinjeno usled realne ugroženosti države. O njemu se ne može govoriti iz „crno-bele” perspektive kako se, nažalost, danas često dešava, jer ga mnogi, uključujući i istoričare neopravdano napadaju ili nekritički brane.

Da li se nešto slično može reći i za Josipa Broza i njegovo vreme?

Josip Broz i čitav posleratni period tek dolaze na dnevni red velikih obaveza istorijske nauke. I on je, takođe, velika istorijska ličnost, a proučavati njega znači razumeti jugoslovensku državu posle 1945. godine – njene domete, razvoj, uspone, krize i padove. Istoričari će morati da dođu do odgovora da li je zaista imao podozrenje prema srpskom narodu i kako se to odražavalo na odnose u jugoslovenskoj zajednici. U njenoj unutrašnjoj politici građen je model državnog uređenja, neretko nazivan „partizanskom federacijom”, čiji je glavni cilj bio da se ostvari ravnoteža snaga, odnosno da se spreči ono što se u komunističkoj ideologiji neosnovano nazivalo „velikosrpskim hegemonizmom”. Iz tih razloga od šest republika jedino je Srbija uređena kao asimetrična federalna jedinica, što se odrazilo i na događaje s kraja 20 veka.

Zbog čega je onda jugoslovenska ideja doživela neuspeh i zašto se ta ambiciozno zamišljena država raspala?

Stvarana je u veri da će počivati na demokratskim principima i da će, kao jedna moderna država, rešiti nacionalne probleme, obezbediti ekonomski i kulturološki napredak i miran život svojih građana. Nažalost, u njenom istorijskom iskustvu diskreditovane su i ideja jugoslovenstva i ideja demokratije. Za sedam decenija njenog postojanja istinski demokratskog poretka gotovo da nije bilo, a nacionalna i verska ubeđenja, kao i uskopartijski interesi, prevladali su nad građanskim. Nije došlo do kulturne, socijalne i ekonomske integracije, pa su od nastanka do raspada tu državu odlikovale velike civilizacijske razlike. Parcijalni interesi nadvisili su opšte, zbog čega je zajednička država, umesto da približi, još više udaljila narode koji su je činili. Osim ovih, raspad Jugoslavije ne može se posmatrati bez razumevanja međunarodnog konteksta. Kao što su posle Velikog rata spoljne okolnosti omogućile nastanak jugoslovenske države, tako su posle pada Berlinskog zida i rušenja komunističkog poretka bile takve da su dozvolile i čak pospešile njen raspad.

Sve države nastale raspadom bivše SFRJ teže ulasku u Evropsku uniju. Da li to znači da je ideja integracija ipak nadvladala nad idejom zatvaranja u uske nacionalne granice koja je, po mnogima, i dovela do raspada zemlje?

Svakako da to može da se posmatra i na taj način. Ne znam hoćemo li, kada i kako ući u Evropsku uniju, ali ako do toga dođe, to bi moglo dovesti do revitalizacije čitavog našeg prostora. Uostalom, još je Jovan Cvijić isticao da će srpski narod uspeti da ostvari svoj nacionalni program samo ako bude mogao da ga poveže sa opšteevropskim ciljevima. Takvo razmišljanje važi za sva vremena, pa i ovo naše. Jer, mali narodi ne mogu dozvoliti sebi da uđu u veliki raskorak sa evropskim tendencijama, niti se mogu razvijati mimo ili protiv njih. Time bi se, verujem, potvrdile i neke od osnovnih ideja na kojima je stvorena Jugoslavija.

Kako, u tom kontekstu vidite budućnost ovog prostora?

Teško je i nezahvalno predviđati kako će izgledati prostor Balkana za 10, 20 ili 50 godina. Ali, evidentno je da on trpi velike promene i da još traži svoje mesto u Evropi i svetu. Nadam se da možemo očekivati da će, u većoj ili manjoj meri, ipak doći do korisnih integracija, pre svega u ekonomiji, budući da kapital ne poznaje granice, kao i na kulturnom planu, što se, vidimo već dešava. Ali, kada je reč o nacionalnoj nivelaciji i integracijama, to će ići znatno teže. Tim više što su srpsko-hrvatski odnosi, koji su činili i ključ odnosa u bivšoj državi, takvi da se o tome ne može govoriti. Posebno kada se imaju u vidu još sveža sećanja na rat, ali i nacionalni zanos hrvatskog naroda, zadovoljnog što je dobio svoju nacionalnu državu. Nadajmo se, ipak, da će nam budućnost doneti više mira, te da će Srbija i srpski narod pronaći snage da, i pored bolnih poraza iz bliske prošlosti, izvršimo duhovnu i političku obnovu i, uz mnogo mudrosti, ne konfrontirajući se sa svetom, uključimo se u savremene tokove razvoja, poštujući sebe i svoje vrednosti.