Време када су нам границе биле тесне

Мало ко је почетком 20. века могао да претпостави да ће будућност заједничке државе Јужних Словена бити оволико бурна. Још мање да ће се „троимена браћа”, у наредним деценијама још више поделити и, уместо уједињени 21 век дочекати удаљенији и разједињенији него икада. И док једни у томе виде доказ да је Југославија била „трагична грешка” и „гробница народа”, други у сада актуелним интеграцијама и чињеници да све државе настале распадом бивше СФРЈ теже уласку у Европску унију проналазе аргумент за тврдњу да је реч о модерној и напредној идеји чије ће се предности тек потврдити. Има, коначно, и мишљења да ће се Југославија обновити, али тек кад се промене међународне околности.

О свему томе, али и начину на који је створена Југославија, личностима које су обележиле њену историју, добрим и лошим странама југословенске идеје, узроцима који су довели до распада државе, савременим токовима и перспективи овог нашег простора, разговарамо са др Миром Радојевић, историчарем и доцентом на катедри за Историју Југославије Филозофског факултета у Београду. Реч је о стручњаку који је на ову тему написао већи број публикација и научних радова и који властита сазнања, настала анализом историјских извора дели са колегама из земље и иностранства, али и преноси на своје студенте.

Од стварања „прве” Југославије, прошло је, ево, већ девет деценија. Како из садашње перспективе гледате на тај чин?

Југославија, и „прва” и „друга”, настала је после великих ратова када се, на рушевинама старог, градио нови свет. Било је то, како је Милан Грол приметио, време „бунтовних расположења” и „бунтовних људи” којима су све границе биле тесне. Један други интелектуалац, Божа Марковић рекао је почетком 1918. да је за три године рата урађено више него што би се у миру урадило за тридесет. У контексту тих превирања, утисака које је на савременике оставио завршени рат и револуционарних расположења, треба посматрати идеју југословенства и њену реализацију. Она је, што су касније признавали и многи њени поборници, имала у себи нечег романтичарског, јер је превиђала проблеме са којима ће се тако створена земља сусрести. Али, југословенство је, без обзира на то, било модерна идеја којој су умни људи тог времена приступили са много практичног реализма и националне потребе. У њеној су реализацији видели цивилизацијски чин досегнут и за будуће генерације.

Значи ли то да Ви не делите, данас раширено, мишљење да је Југославија „била трагична, историјска грешка”?

(/slika2)Мислим да је на стварање Југославије у научном смислу погрешно гледати као на „трагичну грешку”. Цео процес морамо проучавати на основу историјских чињеница, а не накнадне, по мом мишљењу често „опасне” памети. Такав приступ превиђа позитивна искуства и резултате једног седам деценија дугог историјског периода. Осим тога, Југославија је била једина држава у којој је било могуће реализовати идеју о животу већине Срба унутар истих граница, чему су тежили и други народи. Заборавља се да би, чак и да је била могућа, тзв. Велика Србија са свих страна била окружена ненаклоњеним суседима. Важно је истаћи и да је прва Југославија створена на темељима две напредне идеје – националне, која је подразумевала уједињење јужнословенских народа, и демократске, која је тежила модерној држави парламентарне демократије.

Историју Југославије обележиле су и харизматичне личности, као што су краљ Александар и Јосип Броз Тито. Каква је, по вашем мишљењу била њихова улога?

Нису без разлога савремени истраживачи прошлости казали да је „сваки вођа индивидуални одговор на колективну потражњу”. Југославију су чинили патријархални народи који нису имали ни довољно политичке културе ни дугу традицију парламентаризма. На улогу ових личности утицале су и околности у којим су живели. Кад је реч о краљу Александру он је, без сумње, био велика историјска личност, храбар војник и енергичан државник, талентован за спољну политику и међународне односе, због чега се може рећи да је био стуб „прве” Југославије. Али, у унутрашњој политици начинио је много грешака, а једна од највећих је увођење личне владавине, иако је то учињено услед реалне угрожености државе. О њему се не може говорити из „црно-беле” перспективе како се, нажалост, данас често дешава, јер га многи, укључујући и историчаре неоправдано нападају или некритички бране.

Да ли се нешто слично може рећи и за Јосипа Броза и његово време?

Јосип Броз и читав послератни период тек долазе на дневни ред великих обавеза историјске науке. И он је, такође, велика историјска личност, а проучавати њега значи разумети југословенску државу после 1945. године – њене домете, развој, успоне, кризе и падове. Историчари ће морати да дођу до одговора да ли је заиста имао подозрење према српском народу и како се то одражавало на односе у југословенској заједници. У њеној унутрашњој политици грађен је модел државног уређења, неретко називан „партизанском федерацијом”, чији је главни циљ био да се оствари равнотежа снага, односно да се спречи оно што се у комунистичкој идеологији неосновано називало „великосрпским хегемонизмом”. Из тих разлога од шест република једино је Србија уређена као асиметрична федерална јединица, што се одразило и на догађаје с краја 20 века.

Због чега је онда југословенска идеја доживела неуспех и зашто се та амбициозно замишљена држава распала?

Стварана је у вери да ће почивати на демократским принципима и да ће, као једна модерна држава, решити националне проблеме, обезбедити економски и културолошки напредак и миран живот својих грађана. Нажалост, у њеном историјском искуству дискредитоване су и идеја југословенства и идеја демократије. За седам деценија њеног постојања истински демократског поретка готово да није било, а национална и верска убеђења, као и ускопартијски интереси, превладали су над грађанским. Није дошло до културне, социјалне и економске интеграције, па су од настанка до распада ту државу одликовале велике цивилизацијске разлике. Парцијални интереси надвисили су опште, због чега је заједничка држава, уместо да приближи, још више удаљила народе који су је чинили. Осим ових, распад Југославије не може се посматрати без разумевања међународног контекста. Као што су после Великог рата спољне околности омогућиле настанак југословенске државе, тако су после пада Берлинског зида и рушења комунистичког поретка биле такве да су дозволиле и чак поспешиле њен распад.

Све државе настале распадом бивше СФРЈ теже уласку у Европску унију. Да ли то значи да је идеја интеграција ипак надвладала над идејом затварања у уске националне границе која је, по многима, и довела до распада земље?

Свакако да то може да се посматра и на тај начин. Не знам хоћемо ли, када и како ући у Европску унију, али ако до тога дође, то би могло довести до ревитализације читавог нашег простора. Уосталом, још је Јован Цвијић истицао да ће српски народ успети да оствари свој национални програм само ако буде могао да га повеже са општеевропским циљевима. Такво размишљање важи за сва времена, па и ово наше. Јер, мали народи не могу дозволити себи да уђу у велики раскорак са европским тенденцијама, нити се могу развијати мимо или против њих. Тиме би се, верујем, потврдиле и неке од основних идеја на којима је створена Југославија.

Како, у том контексту видите будућност овог простора?

Тешко је и незахвално предвиђати како ће изгледати простор Балкана за 10, 20 или 50 година. Али, евидентно је да он трпи велике промене и да још тражи своје место у Европи и свету. Надам се да можемо очекивати да ће, у већој или мањој мери, ипак доћи до корисних интеграција, пре свега у економији, будући да капитал не познаје границе, као и на културном плану, што се, видимо већ дешава. Али, када је реч о националној нивелацији и интеграцијама, то ће ићи знатно теже. Тим више што су српско-хрватски односи, који су чинили и кључ односа у бившој држави, такви да се о томе не може говорити. Посебно када се имају у виду још свежа сећања на рат, али и национални занос хрватског народа, задовољног што је добио своју националну државу. Надајмо се, ипак, да ће нам будућност донети више мира, те да ће Србија и српски народ пронаћи снаге да, и поред болних пораза из блиске прошлости, извршимо духовну и политичку обнову и, уз много мудрости, не конфронтирајући се са светом, укључимо се у савремене токове развоја, поштујући себе и своје вредности.