Svako tuguje na svoj način

Sve više ljudi traži pomoć psihijatra zbog različitih anksioznih poremećaja, depresije i svih onih drugih poremećaja koji uključuju i anksioznost i depresivnost. To je danak potrošačkom društvu, danak uopšte savremenom društvu. Previsoki su zahtevi koje ljudi stavljaju pred sebe i tu gde su jako visoki zahtevi, kakve god da su mogućnosti, to ostavlja prostor za, pre svega, anksioznost. I onda ta anksioznost iscrpljuje naše resurse, pa dolazi do depresivnosti, istakla je u podkastu „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” dr Irena Đorđević, psihijatar Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević” i psihoterapeut.

Ona je pojasnila da se, s druge strane, ljudi okreću i stalnim procenama sopstvenih mogućnosti spram toga šta je to što imaju.

– Nekako se sve materijalno meri i to iscrpljuje, tako da nije ni čudo što ima sve više depresivnih ljudi. Ono što uočavamo jeste da sve češće vidimo funkcionalnu depresiju. U stvari, ljudi koji imaju sliku, kliničku sliku blage depresije, zapravo funkcionišu iz dana u dan, problem nije neprepoznat jer oni odlaze na posao, rade, obavljaju svoje zadatke i kod kuće i na poslu, ali ih sve to jako iscrpljuje. Ono što se uočava jeste to da su oni u stvari bezvoljni i da sve to nekako obavljaju rutinski, a nakon toga se jako zamaraju. Često dolazi do toga da imaju nesanicu, da su onda razdražljivi narednog dana, neispavani, anksiozni, stalno u nekom iščekivanju nečeg neprijatnog – pojasnila je gošća našeg podkasta.

U našem narodu je briga nešto što je stalno prisutno. To se nama čini kao neki generacijski, transgeneracijski model kako u stvari pokazujemo ljubav.

– U mnogim porodicama se ljubav pokazuje kroz brigu. Stalno nešto brinemo i na takav način u stvari kažemo jedni drugima da su nam važni, ali ta briga onda često i preplavi. I onda dođemo u situaciju da se razvije generalizovani anksiozni poremećaj, i stalno strašljivo iščekivanje – šta ako se ovo dogodi, šta ako se ono dogodi, što takođe iscrpljuje naše resurse. Iscrpljuje i nas i naš um i naš resurs i naše okruženje kad se generalno gleda, ali svi mi se nađemo u situaciji tuge, kada jednostavno ne vidimo izlaze iz neke situacije – kaže dr Đorđević.

Ali kada ta tuga prelazi u depresiju i kako to možemo da prepoznamo?

– Tuga je jedna od osnovnih emocija. Zapravo, to je jedna od četiri osnovne emocije. I ona nam pomaže da neki gubitak koji smo imali, kakav god on bio, „obradimo” i stavimo u kontekst života. Kao kada imamo neku ranu na telu koja treba da zaraste, da se napravi ožiljak i da mi možemo da funkcionišemo i dalje. Tako je to i kod tugovanja. U stvari, to je kao proces formiranja ožiljka za bilo koji gubitak. I kada imamo jasan gubitak, a tugujemo, to je nešto što je potrebno našem biću, da bismo mogli da nastavimo dalje. Međutim, kada ne vidimo jasan gubitak, a tužni smo i to traje neko vreme, bar dve nedelje pa i više od toga, pored toga se pojavljuju i neki drugi simptomi, recimo nesanica, razdražljivost, pad koncentracije, bezvoljnost – napominje dr Đorđević.

Ono što prati depresiju jeste emocija krivice. Depresija je i tuga i krivica zajedno. Osoba gubi volju, gubi zadovoljstvo, ne uživa više ni u onim stvarima o kojima se ranije radovala. To sve može da se dodatno komplikuje pa da se pojavljuju još dodatno vrlo ozbiljni simptomi, poremećaji na planu mišljenja, koji mogu da idu čak i do nekih sumanutih ideja, pa između ostalog i do pojave suicidnih razmišljanja i namera.

– Ono što se u početku javlja jeste tugovanje sa padom volje, koncentracije, padom mogućnosti da uživamo u onome što nas je ranije radovalo, problemi sa snom, često problemi sa apetitom. Osoba nema snage, nema volje i pritom ima krivicu što je to tako. I to postaje posle izvesnog vremena uočljivo. Dosta ima situacija kada je osoba u nekoj vrsti funkcionalne depresije i to nekako nije vidljivo. U današnje vreme često su takozvane maskirane forme depresije gde osoba ima, recimo, različite fizičke tegobe, što je opet nekako u duhu onoga kako osoba odrasta. Često u nekim porodicama se ne govori uopšte o emocijama, posebno ne o nekim neprijatnim emocijama, ali je vrlo prihvatljivo da osoba kaže da ga boli nešto konkretno. I onda se dešava da dolazi do takozvane zamene. Znamo i da deca kada rastu kažu da ih boli stomak da ne bi išli u školu ili kada kažu da ih boli glava, a u stvari se u pozadini krije nešto drugo. Krije se neka neprijatna emocija koju dete ima, ali recimo roditelji će preusmeriti pažnju na taj neki telesni simptom. I onda vidimo i u odraslom dobu sve učestalije da se pojavljuju ti simptomi koji maskiraju depresiju – navodi naša sagovornica.

Njen stav jeste da je bitno da se ukućani uključe kada uoče da se osoba povukla, da je neraspoložena i da to kontinuirano traje.

– Nas pre svega leči kontakt. To je nešto što je uvek prva pomoć. Bitno je da pitamo osobu šta se dešava, kako se oseća, šta joj je potrebno, šta možemo da uradimo za nju. I čini se da je ljudima najpre potrebno da ostanemo malo sa njihovim neprijatnim emocijama. Ona instant rešenja, saveti tipa „izađi napolje, radi nešto, prošetaj se, nađi društvo”, jednostavno ne pomažu. Ima i onih koji smatraju da depresija ne postoji i da je to u stvari lenjost. Onda govore „kako moj deda nije bolovao od depresije kad je non-stop nešto radio”. A zapravo je jako teško osobama koje su u depresiji jer oni zaista nemaju snage i pritom se osećaju krivim što je to tako. To je jako teško objasniti onim ljudima koji to nisu sami iskusili, teško im je da razumeju kako to u stvari izgleda. Slično je i kada osoba tuguje zbog nekog vrlo konkretnog gubitka. Mi znamo da kada neko izgubi voljenu osobu, pa onda dođu ljudi da izjave saučešće i imaju potrebu da daju neki komentar, da uteše tu osobu i govore joj kako joj je ostao ovaj ili onaj u životu i da mora da se bori zbog ovog ili onog… A ta osoba želi da tuguje zbog gubitka koji je imala i sve vreme, šta god da mu ljudi u okolini daju kao nekakvu utehu, to više doživljava kao obezvređivanje problema, kao da je neko u stvari poništio težinu problema – rekla je dr Đorđević.

Slično je i kada imamo neki drugi gubitak. Dovoljno je da detetu premine kućni ljubimac, pa mu mama kaže da nije to ništa i da će mu kupiti drugog ljubimca.

– A nije pustila dete da odboluje taj gubitak koji ima… I to što tako stalno menjamo, za čas pokušavamo da „pretrčimo” preko nekog gubitka, to su onda neobrađeni gubici jer sve što nismo obradili u prošlosti, što nismo odtugovali, ožalili i nekako uokvirili i postavili tamo gde je mesto u kontekstu života, to se onda pojavi kao neki drugačiji problem u kasnijem životnoj dobi. Nakuplja se i ne kanališe se. Kao što su i običaji u našem narodu, kada neko umre, pa se ide na groblje kada je 40 dana prošlo od smrti osobe, pa na šest meseci, pa na godinu dana… To su upravo i periodi tugovanja koji su očekivani. Očekuje se da u prvih nekoliko nedelja, do šest nedelja, traje faza akutnog tugovanja, akutna reakcija na stres. U tom periodu svaki način tugovanja za nas je očekivan. Svako tuguje na svoj način. Neko se zatvori, ne izlazi iz kuće, plače, ne želi da jede, da komunicira. Neko potpuno poništava taj gubitak. Neko se oseća kao zaleđen, kao da ništa zapravo ne može da oseti, da doživi. Onda se očekuje da u prvih pola godine, osoba polako počinje da se vraća nekim uobičajenim aktivnostima koje ima, da ih izvršava. Tu može da se dogodi poremećaj u prilagođavanju, da osoba ne može da bude funkcionalna i da ne može da zadovolji sve zadatke koje u životu ima. To je već razlog da se možda uvede nešto od farmakoterapije, da se toj osobi pomogne, naravno da se uključi i psihoterapijski rad. U drugih šest meseci do godinu dana, važno je da se nekako taj proces zaokruži, da se taj gubitak stavi u kontekst života, da osoba nastavi dalje da živi – smatra dr Đorđević.

Treba shvatiti, dodaje ona, da se mi razvijamo u prvih nekoliko godina života i da tu donosimo različite rane odluke o tome kakvi smo, kakvi ćemo biti u životu, kako da funkcionišemo. Mi u stvari donosimo nešto što se u transakcionalnoj analizi zove životni skript.

– Prilično intuitivno zaključujemo o sebi i o svetu oko sebe i to ima veze sa tim kakvi su roditeljski modeli, kakve poruke dobijemo, kako mi razumemo poruke. Često se u mnogim porodicama ne govori o emocijama i čini se da je to kod nas, na našem podneblju, prilično i kulturološki prisutno. Ne govori se o emocijama. Kod nekih se zato javlja i emocionalno prejedanje. Često se problemi rešavaju hranom.

Na primer, kada majka kaže detetu: „Nešto si tužan sine, sad će mama da ti spremi palačinke, pa ćeš ti biti vedriji.” Nekako ne uspevamo da zastanemo, da porazgovaramo sa osobom o tome kako se stvarno oseća – rekla je naša sagovornica.

U mnogim porodicama se uopšte ne priča o emocijama. Ako se i govori, onda se govori samo o onim pozitivnim, odnosno prijatnim emocijama.

A suština je u tome da imamo prijatne i neprijatne emocije. I da su nam jako važne, da je potpuno u redu da ih osećamo, jer je svaka od tih emocija jedna prečica do nekih naših uverenja, do naših doživljaja.

– I dobro je kada se deca već u ranom uzrastu upoznaju sa bogatstvom emocija i mogu da razumeju šta koja emocija znači. Ako smo ljuti, to je potpuno u redu. A često je u našem vaspitnom modelu prisutno to da je ljutnja zabranjena. Pa se onda devojčicama kaže da su ružne kada se ljute. Dakle, po tom uvreženom mišljenju, devojčice ne smeju da se ljute, ali u redu je da budu tužne. A istovremeno se smatra da dečaci ne smeju da plaču. I onda dolazi do toga da se već u ranom detinjstvu određene emocije menjaju. Dešava se da razgovaramo sa nekom odraslom ženom, a da ona kaže: „Ja se stvarno nikad ne ljutim, ali baš budem nekad jako tužna, rastuži me to.” U stvari, u momentu kada treba da se naljuti, ona se u stvari rastuži jer je ljutnja bila zabranjena. A ljutnja je jedna od najjačih emocija što se tiče te pokretačke energije. Ona nas u stvari pokreće. Kada se ljutimo, mi u stvari tražimo promenu. I samo je važno da razumemo zašto se ljutimo, da razumemo da razdvojimo osobu od njenih postupaka. Biće i ponašanje treba da razdvojimo i da vrlo jasno tražimo promenu kod sebe ili kod drugih. To je kada je ljutnja u sadašnjosti. Ono što nam pravi problem jeste ljutnja iz prošlosti. Ona nas samo zarobi. Tu budemo nekako uklješteni, jer ne možemo da sačekamo da se vrati prošlost, pa da se nešto promeni. I onda nas ta ljutnja sprečava da napredujemo, pravi nam ozbiljan problem – dodala je dr Đorđević. 

Izbegavajući stil vezivanja

Sve više ljudi koji imaju tzv. izbegavajući stil vezivanja, imaju u stvari problem da se „vežu” i ostanu postojani u tom odnosu.

– Različiti su uzroci. Ti stilovi vezivanja se formiraju često već u detinstvu, ali budu i modifikovani tokom života zbog različitih okolnosti koje nosi sam život. Nekada već u ranom detinstvu osoba nekako doživi da ne može da se oslanja na druge ljude, da mora da se okrene ka sebi i često se onda usmerava ka nekim materijalnim stvarima, imajući u vidu da ga samo materijalne stvari nikada neće ostaviti. I onda kada odrasta, ima problem sa vezivanjem i sa trajanjem u odnosu – dodaje dr Đorđević.

Suština ljubavi je u nesavršenostima

Suština ljubavi je o u nesavršenostima. Nije poenta voleti savršeno, nego prihvatiti ono što nije savršeno, jer ni mi sami nismo savršeni. To je i razlika između zaljubljenosti i ljubavi. Kada smo zaljubljeni, mi u stvari projektujemo neku sliku koju imamo u glavi, kada imamo nesvesne predstave o tim savršenim osobama za sebe.

– I onda kada prepoznamo nekoliko karakteristika koje neko ima, a koje se poklapaju sa tom našom nesvesnom predstavom, mi vrlo lako isprojektujemo ono ostalo i vrlo lako se zaljubimo. U stvari zaljubimo se zato što verujemo da je ta osoba savršena. A onda vremenom kako je upoznajemo i kako shvatamo da to u stvari nije ta osoba u koju smo se zaljubili, da smo samo isprojektovali nešto što je naše, onda u stvari dolazi do toga da se razočaramo. I to je u stvari i razlika u odnosu na ljubav. Poenta je u prihvatanju tih nesavršenosti, jednom stalnom težnjom da nađemo nekoga ko je bolji, sa kim će nama biti bolje – dodaje dr Đorđević.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU