Srećna Nova 1942.

„Bio je 31. decembar 1941. godine po starom kalendaru. U zlo vreme pod švapskom okupacijom malo ko je slavio i Božić, a kamoli Novu godinu. Pritisli snegovi do tura, napraviš prtinu do stoke, ako je nekom nešto i ostalo za jaslama i u oborima. Daš kravama po naviljak sena, svinjama baciš šta ima, one skiče po ceo dan, al’ da bi izdržalo, moraš da rastežeš, po jednu kopanju kukuruza za ceo dan. Naiđu ti na kapiju četnici, moraš da im daš, banu ljotićevci, uzimaju sami šta im se prohte, nagrnu Bugari, odnesu sve, pojave se odnekud nedićevci – opet daj, i samo daj... Čuvamo i krijemo po nešto leba i s’leba, da prehranimo decu, a za nas – više nema nego što ima... Nemci nisu uzimali, imali su svoje, valjda ih bilo stra’ da ih ne potrujemo, a komunista, makar u našem kraju nije bilo po selima. Bilo ih je šaka jada u grupicama, ložili vatru i jeli mrzle mušmule po potocima. Neki su im davali po kotur kavurme, plećku, slaninu i vunene čarape – ja nisam. Bili su protiv kralja, a ja sam bio protiv njih. I to ne samo za vreme rata nego i posle. Jeste bila okupacija, al’ u zimu četeres’ prve, pred novu godinu i Božić – nikakvih vojski u našem selu i okolini nije bilo. Al’ kad naiđu – šta nam bog da.”

Dok stojim na grobu mog dede Mirka O. Bajića, sećam se njegovih reči. Govorio je tiho i sipljivo dok je šišarkom krunio kukuruz u košaru koju je sam ispleo vrbovim prućem. Kao dečak voleo sam da pribijen uz njega sedim na panju ispod vajata, sa čijeg tavana su padale osušene mirisne siljke deteline. Naš tihi razgovor o davnim vremenima prekidala je pilež koja je kokodakanjem u nedogled javljala da se neka zverka koja neodoljivo voli jaja prikrala u kokošarnik. „Idi vidi, što kokodaču” – kaže mi deda. Uvek kad bih otišao, nikada ništa ne bih video. Sećam se da je leta jedne godine otac probo vilama velikog tvora koji je dolazio odnekud iz sela i krao nam jaja.

„Pričaj mi deda kako je bilo kad si progutao artiju sa spiskom i spasio se od streljanja?” Mnogo puta sam ga molio da mi ispočetka priča tu priču. Šta mu se desilo tog 31. decembra, pred Novu 1942. godinu?

Meni nije bilo dosadilo da ga po ko zna koji put slušam, kako su ga zarobili ljotićevci, kako mu je glava visila o koncu, a ni njemu nije bilo teško da mi po zna koji put priča, kako je bio hrabar, kako mu je radio kliker – i kako je sačuvao svoj život. I mnogih drugih…

„Tvrda je to bila zima. Mene je te noći, baš za Novu godinu, sa četeres’ prve na četeres’ drugu, palo da budem komandir seoske straže. Nikaka vojska mi nismo bili, mada su nas četnici svojatali, nego onako.

Imali smo kmeta koga su kad su došli četeres’ četvrte streljali komunisti – za ništa, čovek mrava nije zgazio. Bio je seljak, al’ pismen, narod ga je poštovao i cenio jer je bio pravičan. I on ti odredi mene tu noć da budem komandir straže. Imali smo četiri osmatračnice, na zapisu kod ulaska u selo, na izlasku iz sela kod Crkve Svetog Nikole, i još dve, jedna kod skele koja je nadzirala Moravu, a druga u vinogradima prema Levču. Meni je zapalo da prtim po snegu celu noć, kao Sveti Sava, od jednog stražarskog mesta do drugog. Morali smo da pazimo, ako naiđe, kaka će vojska da naiđe, dal’ je opasno il nije. Imali smo klisara u crkvi, koji kad mu straža javi – udara i zvoni u crkveno zvono... I narod se krije, zaključava u podrume, zatrpava se u trapove za k’ompire, kako kuj misli da treba taj se snalazi – a neki su begali i u šumu…

I te noći, onaj što je bio kod zapisa na ulasku u selo – zaspao… Nije ni video ni čuo da mu je jedna četa ljotićevaca prošla ispred nosa, napravio čovek legalo od šaše i slame u vrzine pored puta i spavao kao zaklan. Ja sam bio kod opštinske zgrade u centru sela, i taman da pođem da obiđem ovoga što je zaspao, izađem na put i čujem – ide neka vojska. Brzo se sakrijem malo uz plot i uz jedan veliki jasen da bolje vidim, i mislim se, dal da begam ’el jok. Al’, za đavola, sneg nacucao, pa sve belo, samo tatli – ako je noć, sve se vidi kao da je dan... Vidim ja, otegla se kolona, oni prolaze, naoružani do zuba, onako, dva i dva, niko ne govori, samo se čuje kako im škripi sneg ispod čizama. A ja, ovamo kod jasena – ne dišem... Da sam imao beo čaršav da se zavijem u njega, prošli bi, ne bi me videli garantujem, beo sneg, belo platano.

Al’ mojega... Ja sam obuko suknenu gunju crnu kao zift, da si ćorav u onoj belini – vido bi me…

Ustvari, vido me jedan podnarednik, što me posle najviše isleđivao. Udario mi dva šamara, pevalo mi uvo mesec dana. Viknu on – Stoj! Ne mrdaj – a ja onako, zalepio sam se uz plot – i podigo ruke uvis.

Kolona stade, oni pretrčaše, skoliše me... „Šta radiš tu, jesi ti komunista, ’de su četnici” – počeše da me rešetaju sa pitanjima. Pričam ja da mi je tu kuća, da sam izašo po radi sebe, da sam čuo da ide vojska, pa izađo – al’ oni ne veruju. Vezaše me tu – i tako... Napraviše logor kod zgrade, založiše vatru, i vidim ja da oni čekaju da se samne... Sedim uza zid opštinske kuće, onako na zemlju, ne vredi, moram, tako naredili – i mislim se šta će sad da bude… A onaj podnarednik što mi udario dva šamara, priča jednom poručniku koji je bio komandir čete – navaljuje da se ja streljam... To jest da me likvidiraju, jer sam ja sigurno il četnik, il komunista… Da nisam, šta bi radio noćas na putu... A ja u džepu u gunju, imam jednu artiju, na njoj kompletan spisak svih koji daju stražu, njih dva’es’ iz sela, i raspored straže za tu noć.

Srećom, niko me nije pretreso, da jeste – ne bi živeo ni minut jer su ljotićevcima i četnici i partizani bili smrtni neprijatelji.

Sutradan, kad je osvanuo prvi januar, pokrenu se oni da idu dalje – i povedu i mene... Ja molim onog poručnika da me pusti da idem kući, pričam mu da imam malu decu i bolesnu ženu, da nema kuj da založi vatru – al’ on ništa. Hoće da me vodi u Kruševac, u pretpostavljenu komandu, pa da vide šta će i kako će sa monom. Da nisam usput dok smo pešačili uspeo da iščupam ruku iz konopca, i da nisam kradom iz džepa izvuko artiju sa spiskom straže, na brzinu je metnuo u usta i progutao – ne bi ti deda pričao ovu priču. Streljali bi me.”

Tako je to bilo. Od tog dana, deda je svakog prvog januara slavio Novu godinu. Upali sveću, prekrsti se i popije po neku za svoj drugi život. I njegov, i svih onih dvadeset seljaka koje je spasao – čija imena su mastiljavom olovkom bila napisana na hartiji koju je pojeo...

Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista