Između euforije i strategije

Mi u Srbiji smo skloni tome da predstavljamo sebe kao svetsku silu u sportu, da pronalazimo zadovoljstvo i u nekim istorijskim porazima, ali svakako postoji pregršt razloga da budemo ponosni na svoj sport i svoje sportiste. Naša teška, ratnička istorija, izgradila je u nama borbeni, ali i preduzetnički duh koji iznalazi razne načine da bi parirao znatno moćnijem neprijatelju. Nevolja je u tome što se danas neretko odričemo nekih svojih, oprobanih recepata za uspeh, što pobede uglavnom doživljavamo kao normalnu stvar, dok nas porazi ostavljaju u čudu i bez inicijative da iz njih izvučemo kakve-takve pouke.

Da bismo utvrdili kakav je sportski karakter neke zemlje, trebalo bi pre svega da odredimo šta uzimamo u obzir u takvoj analizi: da li su to medalje na najvećim takmičenjima, investiranje u sport (profesionalni i amaterski), broj ljudi koji se na dnevnom nivou bavi sportom, broj gledalaca na sportskim događajima, uslovi za bavljenje sportom, ambijent na sportskim borilištima, pravni okvir za razvoj sporta, sistem takmičenja u kojem svi učesnici imaju isti tretman, jednak pristup (klubova, pojedinaca) izvorima finansiranja, kredibilitet ljudi koji rade u sportu, položaj nastavnika fizičkog vaspitanja, način registrovanja najmlađih sportista (da li postoje uslovi za njihov razvoj u njihovim sredinama ili po svaku cenu moraju još kao pioniri da odlaze u „veće sredine”)…

Da li je možda zajednički presek svih ovih stvari ono što nas vodi na pravi put u ovoj analizi?

Ili je dovoljno da se dičimo time što imamo najboljeg tenisera na svetu svih vremena i jednog od najboljih sportista u istoriji Novaka Đokovića, što imamo najboljeg košarkaša na svetu Nikolu Jokića, najboljeg vaterpolistu na svetu Dušana Mandića, jednu od najboljih odbojkašica na svetu Tijanu Bošković, jednu od najboljih skakačica udalj u ovom milenijumu Ivanu Španović, najbolju vaterpolo reprezentaciju na svetu, jednu od najboljih reprezentacija u košarci…

Ako se vratimo na pitanja s početka ovog teksta, svako bi mogao da odgovori makar na neko od njih i da sam izvuče nekakav zaključak. Na primer, da li vi u Leskovcu, Čačku, Kraljevu ili Kragujevcu uživate u sportskim priredbama vaših (lokalnih) klubova, da li vaša deca imaju dobre uslove da se razvijaju u sportu, da li verujete u to da vaš klub ima realne šanse da se ikada upusti u borbu za neki trofej; da li ljudi koji vode sport u vašem mestu imaju i autoritet i kredibilitet, da li imate dobre uslove za rekreativno bavljenje sportom…

Dakle, previše pitanja da bi se dao celovit i jednostavan odgovor. Obični gledaoci uglavnom uzimaju u obzir samo ono što je u „izlogu”, a to su, pre svega, rezultati nacionalnih timova u raznim sportovima, i učinak dva najveća kluba u dva najveća sporta – Crvene zvezde i Partizana. To određuje svetlo i tamu.

Skloni smo tome da razne stvari analiziramo iz ugla novca. Kada ga ima dovoljno, onda je to normalno, kada ga nema – onda je to alibi.

Poznato je da je Srbija jedna od najizdašnijih zemalja na svetu (na 13. mestu) kada je reč o premijama za uspehe na najvećim takmičenjima. Međutim, ako se gledaju budžeti za nacionalni sport, tu je daleko od vrha.

Budžet srpskog sporta u 2025. godini iznosi 2,43 milijarde dinara (oko 20,7 miliona evra), od čega blizu desetine otpada na Olimpijski komitet Srbije (2,2 miliona evra), a zatim slede savezi u košarci (1,4 miliona evra), odbojci (1,32), vaterpolu (1,2), Sportski savez Srbije (1,28)… Na primer, Hrvatski olimpijski odbor ima budžet 52 miliona evra, Hrvatski školski sportski savez 3,8 miliona evra (više od dva i po puta veći budžet od KSS-a)… Košarkaški klubovi Crvena zvezda i Partizan, što od državnog novca, što od svojih aktivnosti, svaki ponaosob obezbeđuju novac („crveno-beli” blizu 22 miliona evra, „crno-beli” 23 miliona) koji je veći od ukupnog budžeta srpskog sporta.

Neke od ovih tema naći će se na dnevnom redu onih koji stvaraju Strategiju razvoja sporta Srbije za period 2025–2035, koja je najavljena pre dva meseca. Ne znamo u kojoj meri će se ta strategija koristiti iskustvima strategije iz 2014. godine (za period 2014–2018), ali smo svedoci da ni u sportu, kao ni u mnogim drugim oblastima, ne postoji kontinuitet onih koji su zaduženi da određuju pravac u kojem plovi naš sportski brod.

Ministar sporta Zoran Gajić, olimpijski šampion u odbojci (kao selektor), ima velika očekivanja od ove strategije i najavljuje je kao prekretnicu:

– Ministarstvo na čijem sam čelu formiralo je Radnu grupu za izradu Strategije razvoja sporta za period 2025–2035. godine zajedno sa pripadajućim Akcionim planom. Na početku našeg rada sprovodimo istraživanje koje treba da nam pruži odgovor u kakvom se stanju nalazi naš sport trenutno, i da u tom smislu pokušamo da dođemo do novih rešenja i novih načina kako da stignemo do boljih rezultata, ali i da povećamo obuhvat stanovništva koje se redovno bavi fizičkom kulturom… Prvo i najvažnije jeste finansiranje sportskih klubova… Mnogi od njih, posebno oni u manjim sredinama, zavise od članarina i sredstava koja im dolaze iz budžeta jedinica lokalnih samouprava koja nisu dovoljna, što ih čini nestabilnim. Smatram da je potrebno uspostaviti održiv model finansiranja koji će osigurati redovne budžete za rad sportskih klubova, kako bi mogli privući što više mladih ljudi, ali i zadržati talente. Naravno, potrebno je osigurati i kontrolu nad trošenjem budžetskih sredstava jer kada govorimo o unapređenju finansiranja ove oblasti moramo razmišljati i o nekom novom modelu u oblasti poreske politike i poreskih olakšica kojim bi bili obuhvaćeni oni koji žele da svoj kapital investiraju u sport. Takođe, treba razmisliti i o formiranju posebnog fonda za razvoj sporta jer nam ovu mogućnost pruža i aktuelni Zakon o sportu… Treći izazov je nedovoljno razvijen školski i univerzitetski sport. Mnogi mladi talenti ne dobijaju priliku da se razvijaju kroz školske sportske programe, jer su oni često nedovoljno strukturirani ili finansijski podržani…