Између еуфорије и стратегије

Ми у Србији смо склони томе да представљамо себе као светску силу у спорту, да проналазимо задовољство и у неким историјским поразима, али свакако постоји прегршт разлога да будемо поносни на свој спорт и своје спортисте. Наша тешка, ратничка историја, изградила је у нама борбени, али и предузетнички дух који изналази разне начине да би парирао знатно моћнијем непријатељу. Невоља је у томе што се данас неретко одричемо неких својих, опробаних рецепата за успех, што победе углавном доживљавамо као нормалну ствар, док нас порази остављају у чуду и без иницијативе да из њих извучемо какве-такве поуке.

Да бисмо утврдили какав је спортски карактер неке земље, требало би пре свега да одредимо шта узимамо у обзир у таквој анализи: да ли су то медаље на највећим такмичењима, инвестирање у спорт (професионални и аматерски), број људи који се на дневном нивоу бави спортом, број гледалаца на спортским догађајима, услови за бављење спортом, амбијент на спортским борилиштима, правни оквир за развој спорта, систем такмичења у којем сви учесници имају исти третман, једнак приступ (клубова, појединаца) изворима финансирања, кредибилитет људи који раде у спорту, положај наставника физичког васпитања, начин регистровања најмлађих спортиста (да ли постоје услови за њихов развој у њиховим срединама или по сваку цену морају још као пионири да одлазе у „веће средине”)…

Да ли је можда заједнички пресек свих ових ствари оно што нас води на прави пут у овој анализи?

Или је довољно да се дичимо тиме што имамо најбољег тенисера на свету свих времена и једног од најбољих спортиста у историји Новака Ђоковића, што имамо најбољег кошаркаша на свету Николу Јокића, најбољег ватерполисту на свету Душана Мандића, једну од најбољих одбојкашица на свету Тијану Бошковић, једну од најбољих скакачица удаљ у овом миленијуму Ивану Шпановић, најбољу ватерполо репрезентацију на свету, једну од најбољих репрезентација у кошарци…

Ако се вратимо на питања с почетка овог текста, свако би могао да одговори макар на неко од њих и да сам извуче некакав закључак. На пример, да ли ви у Лесковцу, Чачку, Краљеву или Крагујевцу уживате у спортским приредбама ваших (локалних) клубова, да ли ваша деца имају добре услове да се развијају у спорту, да ли верујете у то да ваш клуб има реалне шансе да се икада упусти у борбу за неки трофеј; да ли људи који воде спорт у вашем месту имају и ауторитет и кредибилитет, да ли имате добре услове за рекреативно бављење спортом…

Дакле, превише питања да би се дао целовит и једноставан одговор. Обични гледаоци углавном узимају у обзир само оно што је у „излогу”, а то су, пре свега, резултати националних тимова у разним спортовима, и учинак два највећа клуба у два највећа спорта – Црвене звезде и Партизана. То одређује светло и таму.

Склони смо томе да разне ствари анализирамо из угла новца. Када га има довољно, онда је то нормално, када га нема – онда је то алиби.

Познато је да је Србија једна од најиздашнијих земаља на свету (на 13. месту) када је реч о премијама за успехе на највећим такмичењима. Међутим, ако се гледају буџети за национални спорт, ту је далеко од врха.

Буџет српског спорта у 2025. години износи 2,43 милијарде динара (око 20,7 милиона евра), од чега близу десетине отпада на Олимпијски комитет Србије (2,2 милиона евра), а затим следе савези у кошарци (1,4 милиона евра), одбојци (1,32), ватерполу (1,2), Спортски савез Србије (1,28)… На пример, Хрватски олимпијски одбор има буџет 52 милиона евра, Хрватски школски спортски савез 3,8 милиона евра (више од два и по пута већи буџет од КСС-а)… Кошаркашки клубови Црвена звезда и Партизан, што од државног новца, што од својих активности, сваки понаособ обезбеђују новац („црвено-бели” близу 22 милиона евра, „црно-бели” 23 милиона) који је већи од укупног буџета српског спорта.

Неке од ових тема наћи ће се на дневном реду оних који стварају Стратегију развоја спорта Србије за период 2025–2035, која је најављена пре два месеца. Не знамо у којој мери ће се та стратегија користити искуствима стратегије из 2014. године (за период 2014–2018), али смо сведоци да ни у спорту, као ни у многим другим областима, не постоји континуитет оних који су задужени да одређују правац у којем плови наш спортски брод.

Министар спорта Зоран Гајић, олимпијски шампион у одбојци (као селектор), има велика очекивања од ове стратегије и најављује је као прекретницу:

– Министарство на чијем сам челу формирало је Радну групу за израду Стратегије развоја спорта за период 2025–2035. године заједно са припадајућим Акционим планом. На почетку нашег рада спроводимо истраживање које треба да нам пружи одговор у каквом се стању налази наш спорт тренутно, и да у том смислу покушамо да дођемо до нових решења и нових начина како да стигнемо до бољих резултата, али и да повећамо обухват становништва које се редовно бави физичком културом… Прво и најважније јесте финансирање спортских клубова… Многи од њих, посебно они у мањим срединама, зависе од чланарина и средстава која им долазе из буџета јединица локалних самоуправа која нису довољна, што их чини нестабилним. Сматрам да је потребно успоставити одржив модел финансирања који ће осигурати редовне буџете за рад спортских клубова, како би могли привући што више младих људи, али и задржати таленте. Наравно, потребно је осигурати и контролу над трошењем буџетских средстава јер када говоримо о унапређењу финансирања ове области морамо размишљати и о неком новом моделу у области пореске политике и пореских олакшица којим би били обухваћени они који желе да свој капитал инвестирају у спорт. Такође, треба размислити и о формирању посебног фонда за развој спорта јер нам ову могућност пружа и актуелни Закон о спорту… Трећи изазов је недовољно развијен школски и универзитетски спорт. Многи млади таленти не добијају прилику да се развијају кроз школске спортске програме, јер су они често недовољно структурирани или финансијски подржани…