Humor kao vedro nepristajanje na postojeće

Užice – Smeh je lek, odvajkada kazuje narod, a potvrđuju i ovovremeni psihoterapeuti. Ali smeha oko nas sve je manje, jer preozbiljno vreme i teme ne priznaju ovu vrstu vekovnog leka. Tako je i u užičkom kraju, gde nekad rašireni šaljivi erski duh nikako da izađe iz boce u koju se poslednjih decenija sakrio.

Ipak, evo u erskoj prestonici Užicu novog istraživanja o humoru i njegovom značaju. Objavljeno je u najnovijem broju časopisa za kulturu „Korak biblioteke”, koji jednom godišnje izdaje užička Narodna biblioteka. Tekst je delo Dragoslave Rodaljević, koja ističe da humor i smeh imaju veliki značaj u životu savremenog čoveka zbog čega se proučavaju u većini društvenih nauka. Deo su kulturnog dobra koje se može zaštititi kao nematerijalno kulturno nasleđe, što je slučaj sa erskim humorom.

„Smeh je univerzalan, savršen neverbalni jezik koji se koristi od najranijeg uzrasta čoveka... Neophodno je čuvati autentičnost u ispoljavanju humora, s obzirom na to da je bitna u svim oblastima života. Psiholozi smatraju da je razumevanje i praktikovanje humora povezano sa psihičkom i emocionalnom zrelošću ličnosti, naslednim osobinama i socijalnim okruženjem”, navodi autorka, pa napominje:

„Prema definiciji u Rečniku psihologije, humor u novom značenju je dobroćudna vrsta komičnog, koja crtežom ili rečju otkriva ljudske nastranosti, mane i slabosti ispod privida vrline, ali to čini bez zlobe. Za opažanje humora neophodno je učešće razvijenijih kognitivnih procesa, on predstavlja socijalni fenomen koji uključuje poigravanje idejama i rečima.”

Pomenuti su i određeni stilovi humora: „Samopomažući stil ogleda se kroz tendenciju da se životni apsurdi dožive kao zabavni, osoba ima tendenciju da situaciju sagleda iz smešnog ugla da bi se osećala bolje. Samoporažavajući stil pretpostavlja korišćenje šala na svoj račun, omalovažavajući sebe i smejući se svojim nedostacima.”

Stručno je potvrđeno da učenje u opuštenoj atmosferi daje bolje rezultate. Humor je poželjan i u književnosti za decu, ima ga u raznim formama i mimo šaljivih priča, anegdota, zvrčki, viceva, dosetki, aforizama... „Humor se javlja i kao kvalitativno više i superiornije saznanje sveta i života, on je optimističko nemirenje s postojećim i vedro nepristajanje na postojeće”, citiraju se reči dr Milenka Misailovića, pisca dvotomne knjige „Mudrost narodnog humora”.

Sledi zatim istorijat erskog humora, nastalog u davnim vremenima. U osnovi mu je da se Era spretno pretvara kako je neuk i naivan, ili se pravi da ne shvata i ono što mu je veoma jasno u komunikaciji s drugim ljudima, kako bi zaštitio sebe.... „Svaka prilika kad se paragrafi stave ispred ljudi, kad se kancelarija nameće ispred njive i fabrike, kad se odnosi među ljudima svode na slova i reči, za ovog planinca je remećenje prirodnosti, a sve što nije prirodno njemu je – smešno.”'

Savremeni erski humor, ako izuzmemo aforizme (gde su Užičani, poput Slobodana Simića i drugih, istaknuti decenijama), nedovoljno je afirmisan i proučavan. Zbog toga je u ovom radu priređena i građa za bibliografiju radova o erskom humoru, navodi autorka, dodajući da bi budući istraživački radovi na ovu temu pokazali i mogućnosti pozitivnog uticaja erskog humora u savremenoj nastavi, psihoterapiji i svim oblicima društvenog života, kao i njegov blagorodan uticaj na život pojedinca.

U zaključku ovog teksta u „Koraku biblioteke” Dragoslava Rodaljević piše da se u godini kada je Užice nacionalna prestonica kulture skreće pažnja na značaj koji humor ima: „Izmenjeni uslovi života rađaju novi humoristički izraz, što se događa i sa erskim humorom koji živi u narodu zlatiborskog kraja u vidu šaljivih anegdota, zvrčki i šala, koje treba zabeležiti i sačuvati za buduće generacije.”