Srce puno uspomena

Kikinda – U vremenu kad je bela kuga davno zakucala na naša vrata, pomalo nestvarno zvuči da je jedan bračni par život posvetio odgajanju i vaspitanju tuđe dece. Zoran i Svetlana Boškov iz Kikinde, hranitelji pri Centru za socijalni rad, do sada su othranili i na životni put izveli, pored svojih dvoje, još šesnaestoro dece koju su roditelji napustili. Dom ovog bračnog para bio je privremeno utočište i za mališane nezbrinute u biološkim porodicama.

Priča o Zoranu i Svetlani, dobrotvorima velikog srca koji su svu svoju ljubav poklonili deci i u potpunosti se posvetili njihovim životima i odrastanju, počela je 2012. godine. Šesnaest nesrećnih porodičnih priča i tužnih dečjih sudbina, zahvaljujući njima, imalo je srećan nastavak – zdravo odrastanje i ušuškan topli dom.

– Jednostavno je, imamo uslove i prostor, a naša deca već su odrasla. U početku nismo znali šta sve hraniteljstvo obuhvata, postojale su samo jaka želja i ljubav prema deci. Otišli smo u Centar za socijalni rad, objasnili su nam šta je zapravo hraniteljstvo, a potom smo završili obuku. Nakon toga dobili smo najpre jedno dete, a onda su se samo ređala. Do sada smo othranili njih šesnaestoro – priseća se Zoran početaka i prvih koraka u odgajanju tuđe dece.

Dom supružnika Boškov uvek je pun mališana. Uz dečji smeh i graju, a često i plač bebe, ovaj bračni par već 12 godina danonoćno vodi brigu o maloletnoj deci. Najmlađe dete koje je našlo okrilje u njihovom domu imalo je šest meseci, a najstarije koje su othranili ostalo je u ovoj hraniteljskoj porodici do 18. godine. I svu su ih voleli kao da su njihova. Kao i pravi roditelji, odbolovali su svaku njihovu boljku, prebrinuli svaki njihov plač, s njima prebrodili prve tinejdžerske ljubavi, dobre i loše ocene u školskom dnevniku.

– Uz njih smo od malih boginja do puberteta. Bilo je i lepih i teških trenutaka. Za sve je potrebno mnogo energije i odricanja i, što je veoma bitno, prilagođavanja i dece i nas. Svako hraniteljstvo je priča za sebe i sve zavisi od uzrasta deteta. Velika je to odgovornost, nije nimalo lako, ali mi smo život posvetili odgajanju dece – navodi Zoran.

Bez supruge Svetlane, kaže, ne bi mogao sve sam da iznese. Ona mu je desna ruka i s njom je svu svoju ljubav i dobru dušu poklonio napuštenim i nezbrinutim  mališanima.

– Sve se pregura, ali kad dođe trenutak odvajanja i odlaska dece od nas, najteže je – priča Svetlana, kojoj se oči na momente napune suzama, i dodaje: – Bilo je suza na rastanku. Obično se misli da je hraniteljstvo zanimanje, međutim, više je to od posla, emocije su prisutne. Nemoguće je ne vezati se za tu decu. Nema pravila koliko ostanu kod nas vremenski. Kada odu, obično nam se javljaju, sve zavisi od toga kako ih život ponese, ponekad se i vidimo s njima. Posećuju nas, a dešava se i da dete koje je odraslo ne prepoznamo odmah – kaže ova plemenita žena.

Supružnici za primer trudili su se da svoj deci pruže što više porodične topline, onakve kakvu su poneli iz svog roditeljskog doma. Plemenita misija bračnog para Boškov za sada se ne prekida, dokle god budu u mogućnosti i prilici, kažu, biće hranitelji. Ljubav prema tuđoj deci i rezultati koje su postigli u njihovom odgoju i vaspitanju, zaslužuju divljenje i poštovanje i pravi su primer plemenitosti među ljudima.

Bez prava na grešku

– Za hraniteljstvo je potrebno mnogo ljubavi i žrtve za decu. Voditi računa o tuđem detetu teže je i odgovornije od brige za svoje dete. Moramo uvek da budemo prisutni i ta deca nikada nisu sama. Mi nemamo pravo na grešku. Nemamo izlaske i posete prijateljima, osim kad oni dođu kod nas. Ništa nam ne pada teško, jer želimo da deca budu srećna. Tada nema veće sreće i za nas, puno nam je srce – ističu Svetlana i Zoran, dok prebiraju po uspomenama u foto-albumu.