Slavlje u Srpskoj i tuga u ostatku BiH

Slavljenički defile u Banjaluci povodom Dana Republike Srpske Fo­to EPA-EFE/Nidal SaljicTaman sam bio odlučio da ove godine ne komentarišem Dan Republike, jer se već godinama ponavlja: u Banjaluci slave, a u Sarajevu kukaju, jer Srpska proslavom opet „krši zabranu Ustavnog suda BiH”. Ali, evo, Elmedin Konaković izvali glupost da će „predložiti Savetu ministara da 9. januar proglasi danom žalosti u celoj BiH”, pa ne mogu da odolim.

Na stranu što Elmedinov predlog ne bi prošao ni kroz Savet ministara, ni Veće naroda, ni Parlamentarnu skupštinu, a i besmislen je jer Bošnjaci 9. januara ionako nezvanično tuguju, a imaju zašto i da plaču, jer tog datuma je zapečaćena podela BiH na tri naroda u dva entiteta i deset kantona. Istina, usvajanjem Elmedinove inicijative, mogli bi 9. januara i zvanično da plaču i dobiju neradni dan za plakanje. U Srpskoj pak već 30 godina tog datuma zvanično plaču, ali od sreće. Mnogi ljudi, naime, plaču čim se uzbude, bilo da je od tuge ili od sreće, pa mogu i kolektivno. Najzad, tek bi Hrvati imali razloga da se zarozaju, jer su Tuđmanovom prevarom olako odustali od Herceg-Bosne, koju su već imali. Elem, niko u BiH nema što Srbin imade – Srpsku kao Republiku. BiH, međutim, nije ni republika, ni monarhija, ni diktatura, čak zvanično nije ni protektorat, a s obzirom na to da su u njoj svi nezadovoljni i tužni, na ivici plača, ispada da je neka plačljiva država ili država za plakanje. Zato je posmatračima sa strane smešna do suza.

Imala bi Srpska lepih dopunskih predloga da se za dan tuge u celoj BiH proglasi datum zasedanja Skupštine BiH, kad su Srbi preglasani, i dan dolaska Cimermana u Sarajevo, kad je Alija zinuo na celu Bosnu, i dan falsifikovanog građanskog referenduma. Imali bi svi sijaset povoda za nemanje neradnih dana da jedinstveno ridamo, bez obzira na to ko i zašto.

Niko i ne kaže da se Srpska nije rodila baš 9. januara, nego samo da bi rođendan trebalo da slavi nekog drugog datuma. Problem je, kao bajagi, u tome što su Bošnjaci, i to tek posle deset godina, otkrili da je 9. januara srpska slava Sveti Stefan i požalili se Ustavnom sudu BiH da to vređa njihova osećanja. Pravi razlog je u tome što je Republika rođena pre međunarodnog priznanja BiH, pa je istorijski starija od nje, a kad bi se rođendan pomerio samo za dva meseca kasnije, ispalo bi da je to bila pobuna protiv suverene države, ratna tvorevina. Da nema tog skrivenog razloga, koji nikad ne spominju, čitava priča o rođendanu bila bi besmislica. Ali opet Srpska nije nasela, prevara nije uspela. Srbi su datum rođendana potvrdili i referendumom, što je samo po sebi takođe besmislica, jer svoj rođendan možete da slavite kad hoćete ili nikako, ali rođendan vam je onda kad vas je majka rodila, i to je upisano u rodnom listu. Ali i Srbi su za taj besmisleni referendum imali skriveni smislen razlog. Bila je to prilika da se održi referendum bilo kojim povodom i uvede praksa referendumskog izjašnjavanja naroda i po drugim, delikatnijim i važnijim pitanjima za ubuduće. Evo, recimo, možda je to buduće baš sada aktuelno povodom Dodikove ideje o sporazumnom razvodu.

Članstvo u EU, odnosno beskonačno i beznadežno približavanje Briselu, predstavljalo je jedini zajednički cilj tri naroda. Međutim, nikada BiH neće biti primljena zato što su Bošnjaci potencijalni „islamski teroristi”, zato što su „Srbi mali Rusi”, zato što Hercegbosanci automatski dobijaju državljanstvo Hrvatske (domovnice i putovnice), pa nemaju ništa od evrointegracije. Najzad, i sama EU propada, pa je evrofilija u rapidnom opadanju kod sva tri naroda. Treba čuti Orbana i Fica na sastancima EU i pametnom je dosta da shvati da perspektiva priključenja za BiH, čak i kad bi bila realna, ne bi vredela truda. A to onda znači da više ne postoji ni taj jedini zajednički cilj tri naroda i nema više štapa i šargarepe kojima su iz Brisela naizmenično mahali ispred nosa trima narodima u BiH.

Elem, BiH će prestati da postoji sutradan pošto se raspadne EU, jer neće imati ko ili šta da je pridržava, niti cilj koji je ujedinjuje. Bosna je već sada mrtvac koji hoda na štakama – jedna EU, druga NATO. Kako kad BiH nije ni u EU ni u NATO-u? – „Biće Saći gaće samo ne znamo kad će”: „pretpristupni pregovori, otvaranje poglavlja, klasteri”, „usklađivanje s politikom unije u kojoj ne participira”, odnosno „partnerstvo za mir, Nacionalna garda Ohaja”. Kolumbova neokolonijalna šarena staklenca i ogledalca za južnoameričke urođenike.

Ljudi koji žive u Srpskoj, ili su potekli iz BiH, te redovno prate šta se tamo zbiva, već su navikli i saživeli se s bezbroj paradoksa, kontradikcija, nelogičnosti, neustavnosti i nezakonitosti, besmislica i gluposti, te mnogo šta podrazumevaju kao normalnost tamošnjeg života i ne pitaju se kakvog to ima smisla. Naprotiv, beogradska voditeljka jedne TV emisije povodom Dana RS postavlja umesno pitanje: „Ako su Srpskoj oteli oko 80 nadležnosti i odneli ih u Sarajevo, ispada da je proces unitarizacije daleko odmakao. Otkud onda srpski praznični optimizam?” Postoji jedan dublji, snažniji paralelni uzvodni tok...

Nema više istine i pomirenja, nema više povratka na ognjišta, nema više dogovora o ulasku BiH u NATO, nema više nikakvih inicijativa ni spolja ni iznutra da se tri strane o bilo čemu dogovore i same nađu rešenje. Ranije je bilo upozorenja da „protektorat mnogo košta i da međunarodna zajednica ne može večito ostati u BiH”, sad više ni to. Izjalovila se i prognoza da će mlađa generacija, neopterećena krvavim ratnim iskustvima, biti sposobna da otvori unutrašnji demokratski dijalog o budućnosti Bosne. Dogodilo se sasvim suprotno: ratna generacija, uprkos građanskom ratu, pamtila je da su oni drugi i treći bili raja iz ulice i dobre komšije, školski drugari i kolege na poslu, najbolji prijatelji, zetovi i snaje. Za današnje generacije rođene u Srpskoj drugi entitet su susedi koji ih nešto stalno psuju, pljuju, mrze.

Proces raspada dobio je zamah dolaskom Šmita, njegov neregularni status je moralno-psihološki razorio poludejtonski poredak. Na već zatečeni antiustavni nered koji je, korak po korak, godinama unosilo šest prethodnika, bandoglavi Švabo je predozirao: „Halt, halt! Los, los! Šlus! Zig hajl!”. Usledio je odgovor: Ti navodno imaš diktatorska bonska ovlašćenja da kršiš Dejton, Ustav i zakone, a Srpska ima izabranu Skupštinu, predsednika, vladu, ima svoj narod, zemlju, entitetske granice, proučila Dejton i zna i šta hoće. Šmit predstavlja Marfija umesto UN, ovaj Bajdena umesto Trampa, Komšić Bošnjake umesto Hrvate, sam Konaković – Bošnjake umesto sve. Pozivaju se na odluke neustavnog Suda BiH, koje u Banjaluci sutradan poništava Skupština RS, a „Službeni glasnik” ne objavljuje. Ko će u tom haosu izvući deblji kraj? Kažu da je Šmit onomad u nemoćnom besu suznih očiju Marfiju najavio ostavku, a ovaj njemu: „Ne luduj, i tebe smo jedva ugurali u tek pola BiH i ne možemo taj cirkus da ponavljamo...”

Za spoljne poslove, jednu od tri zaista izvorno dejtonske nadležnosti zajedničkih organa, pobrinula se bošnjačka strana. Bećirović, gde god da ode bez saglasnosti druga dva člana Predsedništva BiH, za njim stigne depeša od Cvijanovićeve da on ne predstavlja BiH, nego samo njen frtalj, pa ga onda tamo i tretiraju kao frtalj. Dodik kad ode, korektno se predstavi kao predsednik Srpske, a BiH i ne spominje. Dok Denisovo ime eventualno zapamte po tipično muslimanskom imenu junaka stripa „Denis vragolan”, dotle Mileta znaju kao višedecenijskog remetioca neokolonijalne samovolje, koji emisarima supersile kreše u brk da mogu da se j... sa svojim sankcijama u vreme kada se to nisu usuđivali veći i jači. Kasno su se setili da ga sudski uklone s političke scene, jer je svojim primerom već proširio zarazu.

Ako ćemo pravo, Elmedinov predlog da se 9. januar proglasi za dan žalosti u celoj BiH trebalo bi da se protegne na svih 365 dana u godini. Bošnjaci bi celu godinu plakali zato što su od cele BiH izborili samo jednu četvrt, a Srbi i Hrvati, iako su tri, plaču zato što još žive u njoj.

*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista